U prvom tekstu koji objavljujemo prvi predsednik Republike Srpske otkrio je zašto je bivšeg predsednika Srbije smatrao mučenikom, zašto mu je sve praštao, ali i koliko je Srpsku oslabilo uvođenje sankcija i nemogućnost nabavke oružja.
Karadžićevu analizu prenosimo u celosti, bez ikakvih izmena.
Beznadežna uloga
Uloga Predsednika Miloševića u izbijanju krize je znatno manja od uloge drugih republičkih lidera Kučana, Tuđmana, Izetbegovića...
Ovo je bila kulminacija secesionističke krize, koja je trajala otkad je Jugoslavija stvorena, a imala je svoje vrhunce u nekoliko navrata, kad je Milošević bio izvan politike, a ostali lideri su bili učesnici.
NJegova uloga je bila manja i beznadežnija jer je bila reaktivna, a ne proaktivna, a pristup legalistički u trenutku međunarodnog bezakonja i kršenja svih normi međunarodnog prava.
Toj generaciji srpskih političara u Srbiji i Federaciji palo je u delo da zaustave i preokrenu katastrofalni antisrpski projekat zamaskiran imenom Jugoslavija.
Unije kao jugoslovenska, sovjetska, pa i evropska opstaju samo dotle dok najjača članica (Rusija, Srbija, Nemačka) žrtvuje znatan deo svojih najboljih interesa. Da Srbija nije pokušala da ispravi stvari, vara se - bilo bi isto, samo sa još više srpskih gubitaka, a Srbija bi bila svedena na granice od pre balkanskih ratova, kako je natuknuo DŽejms Bejker 1991. godine.
Zabluda o muslimanima
U događajima u BiH Predsednik Milošević nema nikakve uloge, ni odgovornosti, niti ikog od službenih lica u Srbiji, pogotovo ne odgovornosti za zločine. On se užasavao zločina, a najviše onih etnički motivisanih. Osim nužne pomoći narodu, i Vojsci, te povremene pomoći državnom rukovodstvu, u stvarima oko kojih smo se saglašavali, a njih je bivalo sve manje i manje.
Predsednik Milošević se protivio mnogim našim potezima koji nisu bili isključivo projugoslovenski. Imao je zabludu o broju muslimana koji su projugoslovenski orijentisani i nije verovao da ne možemo da se dogovorimo sa muslimanima, na koje se u Beogradu uvek gledalo kao na nekog "svoga".
Iako su u ranijim ratovima delovi muslimanske zajednice pristupali srpskim neprijateljima i borili se za račun drugih, sada se nisu borili za druge, već za jednu viziju koja im je obećana, koja je bila neostvariva i nekorektna prema druge dve zajednice.
Mi nismo smeli da budemo "poslušni" i želeli smo Jugoslaviju, ali smo računali i na svoja autonomna prava ako jugoslovenski projekat propadne.
Primer su nam bile srpske pobede 1875-76, koje, mada su na Berlinskom kongresu Srbija i Crna Gora dobile nezavisnost, nama u Bosni nisu donele ništa jer se nismo ograničili na svoj entitet. Nismo ponovili tu grešku i bili smo u pravu: manje je više!
Pošto Srbija ni na koji način, osim nužne pomoći, nije bila umešana, nije nas ni mogla izdati.
Šok na Drini
Predsednik Milošević nas je iznenadio u avgustu 1994. uvođenjem ozbiljnih sankcija na Drini. To nas je oslabilo, nismo mogli nabaviti veće kalibre i u završnicu rata smo ušli lošije nego što smo mogli. Ali humanitarna pomoć nikad nije prestala.
Bio je u pravu što je Srbiju držao izvan rata i mi smo to razumeli - bez Srbije ne bi bilo ni nas. Ne znam kako bih sve to ja uradio, ali ne bi bilo pošteno da sada naknadno pametujem.
Onda sam mislio da samo celo srpstvo može da se odbrani - da bi Obrenovac trebalo braniti u Obrovcu - ali je to morala da uradi Jugoslavija. Ona je međutim, prvo izgubila sebe, pa onda i rat - prema tome ni JNA se ne može mnogo zameriti jer je nadživela državu i izgubila mnogo kasnije, pošto je država nestala.
Promena vlasti
Sve što sam mu zamerao, govorio sam mu lično, a kada nismo imali kontakt, onda u jednom otvorenom pismu. Ali iako je Predsednik Milošević ulagao ogromne napore da promeni vrh vlasti u Republici Srpskoj, a pre svega mene, o čemu postoje uverljivi dokazi, ja smatram da mu nije bilo lako i da je bio mučenik.
Na vlast je došao u situaciju unutrašnjeg konflikta, taj konflikt se samo produbljivao, broj njegovih oponenenta je rastao, sredstva kojima su se neki od njih koristili nisu bila prihvatljiva.
Uz to je morao da prati i one poteze prekodrinskih Srba koji mu se nisu dopadali. Bio je pod velikim pritiskom Zapada, kome je neopravdano mnogo verovao i gajio nadu u popravljanje odnosa.
U zvaničnoj Rusiji nije imao nikakvu podršku, a opozicija i parlament nisu mogli da pomognu. Tako razapetom sve smo mu opraštali jer ništa nije činio iz zle namere, već iz nužde, kako ju je on sagledavao.
Radovan Karadžić
-rođen 19. 6. 1945. Petnjica blizu Šavnika, Crna Gora, srpski je psihijatar, pesnik i političar, prvi predsednik Republike Srpske, vođa bosanskih Srba za vreme rata 1992-95.
-1995. Haški sud podiže optužnicu protiv Karadžića za ratne zločine
-do 1997. bio je na Palama, ali se povukao iz političkog života -tokom 1998. i 1999. misteriozno nestaje
-uhapšen u Beogradu 21. jula 2008, gde se skrivao od 1998. pod pseudonimom Dragan Dabić.
-24. marta 2016. godine Haški tribunal ga je osudio na 40 godina zatvora. Crvene beretke se ponovo okupljaju?! Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Srpski Telegraf
