Dogovor Srba i muslimana propao je zbog Alije Izetbegovića, koji je pristao na dogovor sa Srbima, da bi potom krenuo u tajno naoružavanje kako bi osvojio "sto odsto Bosne", piše Radovan Karadžić, prvi predsednik Republike Srpske.
Piše:
Radovan Karadžić Srpska intelektualna, naučna i kulturna elita, u vreme komunista uzdržana i daleko od vlasti, podržala je Srpsku demokratsku stranku, pritom utičući na uobličavanje njene politike. Politički savet SDS je bio jedna mala akademija nauka, toliko je bilo odgovornih i pametnih ljudi u njemu koji su razumevali hrvatske i muslimanske potrebe i uzimali ih u obzir pri izboru rešenja. Verujem da je i iza hrvatskih političkih stranaka u BiH stala njihova elita, ali o tome ne znamo mnogo pošto je vodeća hrvatska stranka HDZ bila deo iste stranke iz Hrvatske (na čijem čelu je bio Franjo Tuđman). Sa g. Izetbegovićem smo se mogli dogovoriti da nije bilo pritisaka otuđenih centara moći u SDA i nekih stranih mentora. G. Izetbegović me je uverio da se "islamizacija muslimana" odnosi samo na muslimane, ne na Srbe i Hrvate. Ja sam imao razumevanja za tu potrebu i pomišljao sam da ni Srbima ne bi škodilo malo "hristijanizacije", to jest malo više duhovnosti, da nam se deca ne opredeljuju za daleke verske pokrete kao što su joga, budizam i slično, koje imaju svakodnevnu duhovnu praksu. Ima je i pravoslavlje, "isihazam", kojim se može postići i više nego jogom, ali se o tome ne zna dovoljno, a to je naša najveća rezerva kojom se ne koristimo. Zbog toga razumevanja ja sam postajao bliži sa g. Izetbegovićem, pa sam i prve izjave i tekstove ispunio optimizmom o zajedničkom životu Srba i muslimana.
Tajne veze
Ali na g. Izetbegovića je neko izvršio dugotrajan i uporan uticaj, pritisak da se bori za "sto posto Bosne" i to je dovelo do rata. Već od juna 1991. muslimanska elita, nažalost, nije bila u SDA jer se izdvojila u Muslimansku bošnjačku organizaciju (MBO), koja je bila intelektualno i politički superiornija i korektnija od drugih muslimanskih stranaka i sa kojom smo mi Srbi bili na putu da postignemo istorijski srpsko-muslimanski sporazum, koji je propao zato što ga se SDA odrekao krajem avgusta 1991. Zbog nastojanja da obezbedi "sto odsto Bosne", nastale su neviđene neregularnosti u vršenju zajedničke vlasti, prevare i podmetanja, tajno organizovanje i naoružavanje, tajna obuka članova SDA u Hrvatskoj, formiranje Patriotske lige i Saveta za odbranu muslimana kao njegovog političkog štaba. Rezultat je poznat: blizu 100.000 nepotrebnih i uzaludnih žrtava. Naše, srpske žrtve su najmanje uzaludne i blagoslovene su pred bogom zato što su branile i odbranile ono na šta su Srbi imali pravo i bez čega ih ne bi bilo: slobodu, identitet i suverenost u svojoj zemlji, što nam je priznala međunarodna zajednica i pre rata, od Lisabonskog preko svih drugih do Dejtonskog sporazuma.
Samo naš rat
Ranije su građanski ratovi sledili spoljnu agresiju, međunarodne ratove i nije bilo nijednog spoljnog rata kod nas, a da nije bio praćen građanskim, međusobnim ratovima. Ovaj rat je bio "samo naš", to jest za gnusne zločine ne mogu se okriviti strani okupatori i ti zločini su bili samo naši. Ipak, i ovaj rat je bio u sklopu međunarodnog natezanja oko prekrajanja sveta i stvaranja novog svetskog poretka. Tako smo se i u ovom ratu borili umesto velikih sila, to je bio "rat preko posrednika". U Srbiji i u Crnoj Gori antagonizmi su imali izvor u ideologiji, komunisti protiv rojalista, ali u zapadnim jugoslovenskim krajevima su upečatljiviji bili etnički, verski i kulturni antagonizmi, uz znatno veće stradanje civila i nejači, što ih uvek čini krajnje neljudskim. Najveća sličnost je u "izboru" aktera koje vreme odabere da vode glavnu reč u neljudskostima. Adil Zulfikarpašić je pričao da se odlučio na razgovore sa nama kada je čuo moj odgovor na pitanje da li se više bojim Hrvata ili muslimana: "Ja se najviše bojim naših budala", jer se i on najviše bojao svojih budala.
U ratu i mirni polude
Sumirajući ratne godine, prvi predsednik RS je napisao: - Takvo vreme obaveže stvarne i odgovorne patriote koji se žrtvuju za svoje najbliže i njihove vrednosti, ali i prozove one koji su spremni na sve. U svakom narodu postoji približan procenat patoloških ličnosti, neprilagođenih ljudi, kriminalaca, koji izađu na scenu i kad struje nestane u megapolisu kao što je NJujork, pa se za noć-dve dese užasi. U ratovima i mirni ljudi znaju da polude kada izgube nekoga dragog. Toj "pripremljenosti" za zločine mnogo je doprinela i Titova doktrina "naoružanog naroda", po zamislima Marksa, kreirana u strahu od Sovjeta, ali su posledice pogodile upravo "naoružani narod".
Činjenice
decembar 1990. Izetbegoviću Jugoslavija bila neprikosnovena, zalagao se za njen opstanak
januar 1991. krenuo u kampanju za nezavisnost Bosne
jul 1991. nekadašnji predsednici Hrvatske, Slovenije i BiH Franjo Tuđman, Milan Kučana i Alija Izetbegović dogovorili napad na JNA
april 1992. počeo rat u Bosni, okončan u novembru 1995. potpisivanjem Dejtonskog sporazuma
decembar 1992. održana skupština Republike Srpske, za prvog predsednika izabran Radovan Karadžić, a za potpredsednike Biljana Plavšić i Nikola Koljević. Politički testament Radovana Karadžića možete pročitati
OVDE. Izvor: Srpski Telegraf