Piše: Miloš Ković
Teško se može razumeti kako se nečija spremnost da se 2018. godine odrekne okupiranog dela sopstvene teritorije, Kosova i Metohije, može uporediti sa godinom 1878, u kojoj su se srpske vojske oružjem izborile za državnu nezavisnost i za oslobođenje od turske vlasti prostranih srpskih zemalja.
Podsetimo se, Srbiji su tada pripojeni niški, pirotski, vranjski i toplički okrug, a Crnoj Gori Nikšić, Kolašin, Spuž, Podgorica, Žabljak, Bar, potom (1880) i Ulcinj. Možda Antić misli na to da su Srbi u ratu stigli sve do Gračanice, odakle su morali da se brzo povuku, ili na austrougarsku okupaciju Bosne i Hercegovine? Kako to može da se uporedi sa odustajanjem od sopstvene, državne teritorije? Uz to, Berlinskim ugovorom iz 1878. velike sile su zajednički povukle nove srpske granice, dok su one danas jasno podeljene, pri čemu Rusija i Kina traže očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije.
Neuspelo je i poređenje sa Aneksionom krizom (uzgred, Srbija nije priznala aneksiju 1908, kako Antić kaže, nego 1909. godine). Austro-Ugarska je tada pripojila Bosnu i Hercegovinu, koje su, iako su ih Srbi smatrali srpskim zemljama, do tada formalno pripadale Osmanskom carstvu, dok se danas, ponovimo tu prostu činjenicu, od Srbije zahteva da se odrekne sopstvene, državne teritorije.
Glavna tema Antićevog članka je, ustvari, kritika Apela za odbranu Kosova i Metohije. Neistina je da su Apel „pokrenuli i napisali“ „političari“, koji, kako Čedomir Antić naglašava, „nisu filozofi“ želeći, kako izgleda, da naglasi našu nesposobnost za dublje uvide, kakve nam on u nastavku teksta suvereno demonstrira. Sudeći po tome, reklo bi se da Antić sebe dožiljava kao „filozofa“. U Politici i javnosti je, međutim, već više puta rečeno da su Apel pokrenuli i napisali članovi Političkog saveta Demokratske stranke Srbije, u saradnji sa nekoliko javnih ličnosti. Svi članovi Saveta su profesori univerziteta. U našoj profesorskoj družini samo je jedan član DSS. Pa i predsednik DSS, Miloš Jovanović doktorirao je međunarodne odnose na Sorboni i radi kao docent na Pravnom fakultetu u Beogradu.
Ako me sećanje dobro služi, Čedomir Antić se već u vreme kada sam mu, kao mlađani asistent, držao seminarske vežbe, uveliko bavio politikom, da bi, do današnjeg dana, stigao da promeni nekoliko partija. Jedan od članova našeg Saveta je, inače, baš filozof. Ali prirodno je da filozof Antić, dok se usavršavao u nauci kao studentski lider, portparol Demokratske stranke i član Predsedništva G17 Plus, nije stizao da čita debele knjige političara Časlava Koprivice.
Antićevo razračunavanje sa „amiškom politikom formalnog i umirenog ekstremizma“ pokretača i potpisnika Apela, „koja će nesumnjivo biti epitaf neuspešne politike vlada DSS“ po svoj prilici potiče od njegovog doslednog, dugogodišnjeg zalaganja za secesiju Kosova i Metohije. On se, isto tako uporno, borio i za nezavisnost Crne Gore, odnosno za „nezavisnu Srbiju“ kako je to njegova tadašnja stranka, G17 Plus, volela da kaže. Sve su to politički stavovi, na koje Čedomir Antić ima pravo. Ipak, kada neko javno, usred Beograda, izgovori da se zalaže za nezavisnost „Kosova“, mislim da se može očekivati da će, pre ili kasnije, politiku onih koji su za očuvanje Srbije u njenim postojećim granicama, početi da naziva „amiškom“ i „ekstremističkom“. Ostao sam, međutim, zatečen Antićevom izmišljotinom da Apel propoveda „viđenje sveta podeljenog na rodoljube i dosovske izdajnike“.
Iz zalaganja Antića za nezavisnost „Kosova“ proističu i njegovi bizarni pokušaji da Srbe na Kosovu i Metohiji uveri da će prestati da budu „izolovana manjina lišena nade“ onda kada ih država Srbija ostavi van svojih granica, prepusti „Kosovu“ Ramuša Haradinaja i Hašima Tačija i, u perspektivi, Velikoj Albaniji. Kada se ratosilja tih 120.000 svojih građana, Srbija će, tvrdi Antić, prestati da bude „razvaljena i nedovršena država“. Posle toga ćemo, po istom modelu, rešavati pitanja Sandžaka, Vojvodine, Republike Srpske? Jer „vreme ne radi za Srbiju“. Pretpostavljam zato što su SAD i EU sve moćnije i jače, dok su Rusija i Kina sve ranjivije i slabije? Iskustvo i razum zaista moraju da ustuknu pred ovako bujnom i bogatom maštom…
Antić, na kraju, iz svega izvlači logičan zaključak: „politika sadašnje vlade“ prema Kosovu „za sada nema alternativu“. Ispod ovog neobičnog teksta on se potpisao kao „član Političkog saveta Narodne stranke“. Ne mogu da odolim a da javno ne upitam svoje prijatelje iz ove partije: predstavlja li ovo čudo stvarno vašu politiku prema Kosovu i Metohiji?
Pročitajte OVDE šta je Ković rekao o eventualnom Vučićevom priznavanju Kosova?
Izvor: Politika
