Piše: Miroslav Lazanki
– Je li to sve što je ostalo od socijalizma u Avganistanu – pokušao sam da se našalim ušavši u generalov kabinet, gde je u središtu žuborila voda u malom bazenu od crvenog mramora. U vodi su se praćakale crvene pirane, kojima je šef KHAD-a povremeno bacao komadiće mesa. Sovjetski vojnici su pre više od šest meseci napustili Avganistan, crveni mramor i crvene pirane su ostale...
General Jakubi, čovek od čijeg su imena drhtali svi obaveštajci, diplomate, legalni i ilegalni špijuni, novinari i uopšte svi koji bi se našli u Avganistanu, čovek koji je svoj posao šefa tajne službe studirao u Istočnoj Nemačkoj u okviru njihove tajne službe Štazi, kasnije i u Moskvi pod patronatom KGB-a, samo se osmehnuo i mahnuo mi rukom. Za moju šaljivost imao sam dobru preporuku, kćerka Nadžibulaha rođena je u Čačku, sam predsednik je jedno vreme bio politička izbeglica u SFRJ. Sva vrata u Avganistanu bila su mi otvorena, naravno ne i kod mudžosa.
KHAD je tada vodio veliku borbu sa CIA-om i pakistanskom vojnom tajnom službom ISI, odnosno sa generalom Javedom Ašrafom, jednim od njenih glavnih šefova. CIA i Pakistanci su otvoreno pomagali mudžahedine i vahabite u borbi protiv vlasti u Kabulu.
– Videćete, Amerikanci seju seme zla, koje će ih godinama proganjati svetom. Pomažu vahabite i mudžahedine. Mi imamo podatke da se vahabiti spremaju za akcije i u Evropi, ako se ne varam i vi u Jugoslaviji imate za njih interesantna područja, Bosna i Kosovo.
– Generale, vas na Zapadu optužuju da ne radite ništa da suzbijete proizvodnju droge u južnom delu Avganistana?
– Činimo sve što možemo, ali mudžahedini su ti koji proizvode i kontrolišu puteve droge, uz pomoć određenih ljudi iz CIA i ISI, kojima je to lep dolarski posao. U tom poslu proizvodnja ide iz pakistanske provincije Baludžistan i iz naše južne provincije Nangarhar, pa preko juga SSSR-a ka Evropi i dalje ka Americi. Jedan od krakova distribucije ide preko vaše provincije Kosovo na Italiju, pa dalje. Kada je droga u pitanju Kosovo je idealan teren za tako nešto, u Evropi je, blizu svih puteva, a opet donekle izolovana teritorija, pored svega zbog plemenske zatvorenosti i nepoverljivosti vaših Albanaca, koji opet imaju jaku dijasporu i u Evropi i u SAD. Kada sam svojevremeno studirao u Istočnoj Nemačkoj, u akademiji Štazija radili smo seminarske radove o tome koji su idealni tereni u Evropi za proizvodnju i distribuciju droge. Vaše Kosovo je u svim analizama bilo na prvom mestu, Korzika na drugom.
General mi je predložio da odletim za DŽalalabad, glavno mesto provincije Najgarhar, i uverim se na licu mesta šta se tamo događa i oko mudžahedina, koji su tvrdili da su zauzeli grad, i oko droge.
Nekada je Avganistan godišnje posećivalo oko 100.000 hipika i narkomana iz celog sveta, letnja žetva opijuma iznosila je oko 900 tona, od čega se preradom dobijalo oko 65 tona heroina. Mak, iz kojeg se dobija opijum, uzgaja se u 15 provincija severnog Pakistana i južnog Avganistana. Danas, 2018. godine, i pored prisustva NATO snaga u Avganistanu proizvodnja maka je u odnosu na 1989. povećana za 700 odsto.
Let do DŽalalabada trajao je samo 25 minuta, na aerodromu haos, očajnička gomila ljudi jedini spas od mudžahedina, koji opsedaju grad, vidi u tom avionu kojim sam došao. Ujutro, grad mi je ličio na mesto tajni, na centralnoazijsku verziju Kafke.
General Manokai Mangal, šef vojnog saveta provincije Nangarhar bio je srećan da mu bilo ko dođe u posetu.
„Drogu ovde proizvode svi, to vam je kao proizvodnja čaja”, objašnjavao mi je, „mi to ne možemo da zaustavimo, od droge ovde žive skoro svi.”
Godine su prošle, Nadžibulaha su mudžahedini u Kabulu zverski ubili, general Jakubi je pobegao u Moskvu, za generala Mangala ne znam je li živ, brat mu je bio ambasador u Beogradu. Proizvodnja droge svake godine sve je veća, sajt američke DEA, koji je nekada imao odeljak koji je detaljno opisivao operacije kosovskih Albanaca u vezi sa drogom, ugašen je sedam dana pre agresije na našu zemlju 1999. Kako je rekao još 2000. godine veteran DEA, Majkl Levin: „CIA štiti OVK na sve moguće načine.”
