Umetnik je učitelj duše, kao drvo trešnje
Omiljeni praznik Japanaca je Festival trešnjinog cveta. Japanci u to vreme menjaju svoje uhodane rasporede, kako bi našli vreme da se prošetaju među drvećem trešnje, da vide proces cvetanja.
Prvog dana festivala, mladi cvetovi imaju boju i miris radosti izviranja novog života. Latice su tako nežne, njihova kratkotrajnost je očigledna, ali radost zbog rađanja lepote ovde i sada je utoliko veća..
Drugog dana festivala, japanska srca su ispunjena divljenjem, strahopoštovanjem i ushićenjem dok cvetovi dostižu vrhunac svoje lepote i veličanstvenosti, blistajući tako da ih ceo svet vidi. Pesma Svemira, o radosti i lepoti postojanja.
Trećeg dana festivala cvetovi trešnje se oslobađaju svoje vezanosti za život, i bez opiranja i protivljenja, padaju praveći pokrivač na stazama koji kao da je od snega. Cvetovi odbacuju svoje latice, gube svoju lepotu zauvek. Uskoro će nestati ružičasta belina tla i utopiti se u tamnu zemlju. To je dan za tugu i bol a ipak, uzrok tuge donosi i radost, obećanje života. Cvetovi, na vrhuncu lepote, napuštajući život najavljuju neumitnost ponovnog cvetanja iduće godine. I tako u krug, zauvek, beskonačno: život je tako lep i gasi se brzo, da bi se rodio nov, i nov, i nov…
Jedina stalnost je beskonačno ponavljanje ciklusa. Poremetiti ciklus, možda produžiti period cvetanja, značilo bi uništiti lepotu.
Lepota je u stalnoj izmeni rađanja i umiranja. Kada tminu polja beskrajnih mogućnosti preseče sjajna iskra namere o životu, nastaje život, da bi se rasuo natrag u polje beskrajnih mogućnosti, kako bi mogao da nastane nov život… Beskonačno ponavljanje unošenja svetla u tamu; baš kao i ubacivanja belog kvadrata u crni krug. Život u nastanku, koji će tek dobiti svoj oblik, namenu – bog zna koju – počinje da titra. Oštri uglovi belog zabijeni u meku oblinu crnog stvaraju vibraciju. Simbol je živ, postaje učitelj. Ali, njegovo tumačenje bi spustilo vibraciju na nivo smrti. Tumačiti ga, znači oteti njegovu životnu snagu i nahraniti njome svoj racionalni ego.
“Prava umetnost u svom vrhunskom izrazu nije tek proizvod emotivih ili intelektualnih titanskih zalaganja (i ako su ta zalaganja neophodna da bi se rad obavio). Sila koja rađa remek-delo ne izvire iz talenta već ga natapa; ona nije proizvod umetnikovih kvaliteta, ma kako izuzetni oni bili. Ne, ta sila koristi umetnikove kvalitete, kao majstorski instrument koji može da odzvanja vibracijom univerzalne duše, prenoseći je tako kroz svet.”
Ovim rečima je Pedro Viktor Rodrigez u Madridu 2007. godine otvorio seriju koncerata i predavanja posvećenih Volfgangu Amadeusu Mocartu i izrekao suštinu umetničkog stvaranja koja umetnika čini sretnim dok stvara i nesretnim kad mu se postave sva ona pitanja koja od njega traže da svoje stvaralaštvo racionalizuje. Umetnik je poslanik, glasonoša koji prolaznom, lokalnom, prenosi svoja viđenja univerzalnog i večnog. Bog je beskonačni krug čiji je centar svuda, a opseg nigde; umetnik je onaj, koji zna, iskustveno oseća, da je centar u njemu. Koji zna da ničeg svetijeg i ničeg veličanstvenijeg nema – ne može biti – od uloge instrumenta za silu iz koje život postoji. Stvarati, znači ugasiti se tako da i najmanji plamičak ličnog utihne, kako bi u umetnika kao u plodnu matericu prodrla Sila Univerzalne Duše. Tako nastaje plod koji je umetničko delo.
Nije svrha umetničkog dela da nekoga zabavi, ili da mu dekoriše životni prostor. Umetničko delo je svedočanstvo suštine. Ono se ne poima raciom – ne samo raciom – već razgovara s našom dušom. Umetnik je onaj, koji omogućuje da duša razgovara sa svojim izvorom, iz koga potiče i u koji se vraća. Duša pamti te razgovore, od njih uči i razvija se.
I zato, ako me iko pita šta znači to, biti umetnik – a pitali su me, razni, i nadam se da više neće a mislim da hoće – ja ne znam drugi odgovor osim: Umetnik je učitelj duše, kao drvo trešnje.
