Naši sporazumi sa SAD više ne vrede, saopštio je predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan i napomenuo da bilateralne veze i potpisani sporazumi „gube vrednost“ posle presude turskom bankaru u američkom sudu. Portparol turskog predsednika ocenio je ranije da je presuda američkog suda turskom bankaru Mehmetu Hakanu Atili „skandalozna odluka u skandaloznom slučaju“.

Šta ovakva vest znači za odnose Turske i Amerike, za prilike na Bliskom istoku, a šta za odnose na Balkanu i za Srbiju.

Prema mišljenju analitičara Nemanje Starovića ovo je samo još jedan u nizu poteza koji su doveli do situacije da su danas možda najgori odnosi između Vašingtona i Ankare još od perioda Hladnog rata.

Naime, konstatuje Starović, spoljna politika SAD, koja se sprovodi na području Bliskog istoka i konkretno u vezi sa Turskom, definitivno ne odgovara vlastima u Ankari, imajući u vidu, pre svega, podršku kurdskom faktoru na severu Sirije koju Turska opravdano smatra isturenom filijalom terorističke Radničke partije Kurdistana.

Osim toga, precizira taj analitičar, još jednu veliku prepreku za napredovanje odnosa predstavlja i činjenica da Amerika odbija da Turskoj izruči imama Fetulaha Gulena, koga turske vlasti, opet opravdano, prema mom sudu, optužuju za pokušaj organizacije vojnog puča 2016. godine.

Može se reći da su odnosi SAD i Turske krenuli silaznom putanjom 2012, 2013. godine, podseća Starović, kad je došlo do raskidanja organske veze između Erdoganove partije i pokreta Fatulaha Gulena. Plan, dodaje Starović, koji je postojao na Zapadu, a pre svega u bezbednosnom sektoru u SAD, bio je da dođe do obaranja Erdoganovog režima na izborima 2015. godine, a kad se na tom planu nije uspelo, došlo se do pokušaja vojnog puča 2016. godine.

S druge strane, još jedan sagovornik Sputnjika i dobar poznavalac prilika u Turskoj kaže da Erdogan želi da sedi na dve stolice, pa sad zateže u odnosima sa Amerikom. I on ukazuje da je kap koja je prelila čašu bio puč 2016. godine i od tad odnosi Turske i Amerike, dok je Erdogan na njenom čelu, nikad neće biti isti.

Naravno, kaže taj poznavalac, da se bilateralni sporazumi ne raskidaju na način kako to predstavlja Erdogan, pogotovu što Turska od Amerike nabavlja avione, dolaze investicije…a turski predsednik je svestan važnosti ove države, pa zateže.

Ovakva napetost u odnosima Turske i Amerike, naglašava taj sagovornik, veoma je dobra za Srbiju u svakom slučaju, jer Amerika gubi saveznike, pa dolazi do promene balansa. Turci ne mogu biti prijatelji Srbiji, kategoričan je on, pa će sad ovakva situacija pogodovati i Srbiji, ali i Grčkoj, a samim tim se dolazi do nove dinamike odnosa u regionu.

„Čini mi se da, ma koliko se strateški interesi Amerike i Turske razilazile po više osnova, dugoročno gledano, u interesu obe države, jeste da se ti odnosi poprave, ali do tog popravljanja i unapređenja neće doći u naredne dve godine, pre svega imajući u vidu unutrašnje političke faktore i u Americi i u Turskoj“, smatra Nemanja Starović.

Pojedina istraživanja javnog mnjenja u Turskoj, ukazuje Starović, govore da svega dva procenta građana smatra Sjedinjene Države prijateljskim državama. Imajući u vidu činjenicu da u novembru 2019. godine dolaze opšti izbori u Turskoj koji su od sudbonosne važnosti i za Redžepa i za njegovu partiju, budući da će biti objedinjeni i predsednički i parlamentarni, Starović ne veruje da će se stavovi Redžepa Tajipa Erdogana i njegovi potezi bitno odvajati od preovlađujućeg mišljenja u javnom mnjenju.

Sve su učestaliji natpisi u američkoj i generalno gledano u zapadnoj štampi, ističe Starović, koja, kako kaže, kao da proziva Abdulaha Gula, nekadašnjeg predsednika Turske da istakne kandidaturu na tim izborima. Po scenarijima koji se razrađuju Gul bi trebalo da dobije podršku širokog političkog spektra, kako bi se postavio kao kredibilna alternativa Erdoganu.

Činjenica je da je Turska promenila politiku i prioritete u svom okruženju, napominje Starović, prihvatila realnost na terenu i u saradnji sa dojučerašnjim velikim rivalima Teheranom i Moskvom i uspela da nađe rešenje koje će zadovoljiti nove prioritete, a to je ograničavanje uticaja terorističke Radničke partije Kurdistana na severu Sirije, odnosno na kurdske kantone na severu te države.

„Čini se da Amerika suštinski menja politiku na Bliskom istoku i da se pristup koji je vladao još od vremena Hladnog rata, gde je imala čitavu mrežu saveznika na različitim nivoima sad menja, i sve karte stavlja na dva ključna saveznika — Izrael i Saudijsku Arabiju. Pritom, antagonizujući svoje dojučerašnje saveznike kako u Turskoj, tako na primer i u Pakistanu“, analizira Starović.

Prosto, konstatuje Starović, dolazi do nove blokovske podele na Bliskom istoku, gde s jedne strane imamo osovinu Izraela i Saudijske Arabije, iza koje čvrsto stoji Vašington, dok s druge strane, nekadašnji veliki rivali u Turskoj i Iranu prave neku novu vrstu savezništva.

„Balkan se uvek mora posmatrati kao neka vrsta zapadnog krila Bliskog istoka i moramo veoma pažljivo i oprezno pratiti sve što se na toj strani dešava. Dobro je poznata činjenica da se u Turskoj sa današnjim danom nalazi preko tri miliona izbeglica iz Sirije i Iraka i da interes Turske jeste da predupredi svaku dalju eskalaciju na području Bliskog istoka, pogotovu eskalaciju u vezi sa Iranom, i da zbog toga smanji pritisak koji već oseća“, rezonuje Starović.

Ono što smo videli koncem 2015. godine, kad je preko teritorije Turske na Balkan došlo preko milion izbeglica na putu ka zapadnoj Evropi, prema Starovićevom mišljenju, jeste nešto što bi bio zajednički interes da nekako predupredimo i da ne dozvolimo da do toga ponovo dođe.

Pročitajte OVDE zašto je Erdogan pobesneo u Parizu?

Izvor: rs.sputniknews.com