Američki državni sekretar Reks Tilerson početkom maja održao je sastanak sa zaposlenima u Stejt departmentu na kome je izneo viziju spoljne politike Donalda Trampa. Tom prilikom, Tilerson je rekao da SAD treba da umanje naglasak na ljudskim pravima jer, kako je rekao, insistiranje na tome da druge države usvoje američke vrednosti smanjuje sposobnost Amerike da unapređuje svoje ekonomske interese i interese nacionalne bezbednosti. Dok u SAD ove vrednosti ostaju konstante, američka spoljna politika može da se prilagodi, rekao je on. Ovaj govor izazvao je zebnju kod mnogih zaposlenih u Stejt departmentu, naviknutih na uobičajeni narativ da Amerika spoljnom politikom koju vodi, svetom pronosi „buktinju slobode“. Međutim, 17. maja Brajan Huk, šef Odeljenja za planiranje, mozga Stejt departmenta, prosleđuje memorandum, koji je u decembru procurio u javnost, u kome daje dodatna objašnjenja Tilersonove strategije.
Američki časopis „Politiko“, koji je imao uvid u Hukov memorandum, piše da, prema Hukovom mišljenju, ljudska prava treba koristiti kao oružje protiv protivnika kao što su Kina, Iran ili Severna Koreja, a da opresivne režime koji su američki saveznici, poput Filipina, Turske ili Egipta treba tretirati na blaži način. „Saveznike treba tretirati drugačije i bolje od neprijatelja. U suprotnom, završićemo sa više neprijatelja i manje saveznika“, objavljuje „Politiko“ izvode iz Hukovog memoranduma. Čim se pojavio u javnosti, Hukov memorandum naišao je na kritiku Toma Malinovskog, bivšeg pomoćnika državnog sekretara za demokratiju i ljudska prava u administraciji bivšeg predsednika Baraka Obame. Prema rečima Malinovskog, memorandum kaže: „Treba da radimo tačno ono za šta nas optužuju ruska i kineska propaganda — da koristimo ljudska prava u borbi sa protivnicima, dok saveznicima treba da popuštamo“. „Memorandumu nedostaje elementarna činjenica da je moralni autoritet Amerike jedna od naših glavnih prednosti u svetu i da će nestati ako ga selektivno primenjujemo, kako ga on predlaže“, kaže Malinovski, očigledno ubeđen da je Amerika do Donalda Trampa dosledno primenjivala principe demokratije i ljudskih prava u svojoj spoljnoj politici. Odavno je poznato da je američka upotreba ljudskih prava nedosledna, odnosno da je reč o dvostrukim standardima, kaže zamenik glavnog urednika nedeljnika „Pečat“ Nikola Vrzić. Ne moramo da se prisećamo primera Srbije, dodaje on, dovoljan je samo promer Saudijske Arabije, kojoj nikada nisu prigovorili za kršenje ljudskih prava. Štaviše, u NJujork tajmsu je, od Drugog svatskog rata do danas, izašlo više od 70 tekstova o tome kako Saudijska Arabija ulazi u doba reformi. U pisanju takvih komentara o pustinjskoj kraljevini, do danas jednoj od najzatvorenijih država na svetu, prednjačio je Tomas Fridman, jedan od najvatrenijih zagovornika globalizma i huškača na rat protiv SRJ 1999. „Značaj ovog memoranduma sastoji se u tome što imamo crno na belo da srce američkog establišmenta, Stejt department, priznaje da radi ono za šta ih je čitav slobodni svet optuživao da rade godinama unazad. Oni tu jasno kažu da pitanje ljudskih prava ne treba potezati kada je reč o njihovim ’problematičnim‘ saveznicima, a sa druge strane da to pitanje treba potezati u odnosu na protivnike. U poslednjem delu memoranduma se kaže da to pitanje treba potezati, ne iz moralnih obzira, već zato što je to oruđe američke spoljne politike, odnosno nešto što će Americi dati prednost u odnosu na ove zemlje“, kaže Vrzić. Memorandum je potvrda da su ljudska prava i demokratija samo mamac za naivne i lakoverne, zaključuje Vrzić. Hukov memorandum je, prema mišljenju istoričara Saše Adamovića, nastao kako bi se službenici Stejt departmenta, uznemireni pobedom Donalda Trampa, umirili i uverili da se američka spoljna politika neće menjati, bez obzira na to što njihovi šefovi više nisu Hilari Klinton ili DŽon Keri. Trampovo okruženje prepoznavalo je u Stejt departmentu mesto na kome su, pored Ministarstva pravosuđa, najviše skoncentrisani zagovornici politike globalizma, koja i koristi ljudska prava i demokratiju kao oruđe američke spoljne politike, kaže Adamović. Isušivanje „vašingtonske močvare“, koje je Tramp promovisao u kampanji, upravo je podrazumevalo zauzdavanje ili promenu Stejt departmenta i njegove politike. Taj zadatak pripao je Reksu Tilersonu, ali za godinu dana Tilerson taj zadatak nije izvršio. Aktuelni državni sekretar, kaže Adamović, okružio se ljudima koji su tokom izborne kampanje bili otvoreni Trampovi protivnici, među kojima su Tilersonova šefica kabineta Margaret Peterlin i šef Odeljenja za planiranje Brajan Huk. „Izjava Reksa Tilersona, koju memorandum naknadno objašnjava, umnogome je bila na tragu Trampove spoljnopolitičke agende, koja je najavljivala prilično radikalne promene u američkoj spoljnoj politici, ako ni u čemu drugom, onda u tome da Amerika pod Trampom neće biti zainteresovana za promene režima u drugim državama, niti će na međunarodnom planu želeti da nameće svoje vrednosti“, objašnjava Adamović. Memorandum je najverovatnije imao za cilj da umiri, kako Adamović kaže, veliki broj globalista na malom prostoru, ali njegova vrednost je u tome što se na njegovom primeru može videti kako funkcioniše američka spoljna politika i kako se u njoj donose odluke. „To je čuvena matrica o dvostrukim standardima, gde za naše prijatelje, bez obzira šta rade, važe jedni standardi, a za naše neprijatelje sasvim drugi. Takva američka spoljna politika nastavlja se i sada. Sada se jasno vidi da će se, kada je u pitanju ideja ljudskih prava, promocije demokratije i liberalnih vrednosti upotrebljavati, odnosno zloupotrebljavati kada su u pitanju one države koje Amerikanci doživljavaju kao svoje neprijatelje, dok će se sasvim drugi standardi upotrebljavati kada su u pitanju američki saveznici“, kaže Adamović. Hukov memorandum je, čini se, već zastareo, jer kao američke saveznike pominje Tursku i Egipat, države koje se sve više udaljavaju od Amerike. Istina, kada su u poseti Vašingtonu bili turski i egipatski predsednici, Donald Tramp nije pominjao stanje ljudskih prava u tim zemljama, što primećuje i „Politiko“. Međutim, šta će se dogoditi sa Egiptom ako ta zemlja nastavi da uspostavlja sve tešnje veze sa Rusijom, koja je u Trampovoj strategiji nacionalne bezbednosti uz Kinu označena kao najznačajniji američki globalni konkurent. Hoće li se Egipat naći na listi američkih protivnika i protiv njega biti pokrenuta kampanja zbog nepoštovanja ljudskih prava i demokratskih vrednosti? Sasvim sigurno hoće. Protiv Turske, Amerika uvek može da iskoristi svog „keca u rukavu“ — nekadašnjeg Erdoganovog saveznika, a sada protivnika Fetulaha Gulena, u Turskoj optuženog za organizaciju i inspirisanje puča u toj zemlji jula 2016. Zahvaljujući moćnoj propagandnoj mašini, medijima, filmovima, muzici, modi, onome što je harvardski profesor međunarodnih odnosa DŽozef Naj nazvao američkom „mekom moći“, Amerika je doskora mogla da maskira svoje duple aršine u spoljnoj politici i da ih primenjuje kako joj je volja. Doskora je bilo lako orkestrirati međunarodnu harangu protiv neke zemlje, danas je pak situacija unekoliko promenjena i Amerika više nije jedina supersila koja slobodno može da igra ulogu svetskog policajca, a da joj se neko ne usprotivi. Svet sve dublje ulazi u eru multipolarizma, Amerika više nije jedini hodočasnik ljudskih prava i demokratije, kako se predstavljala dugi niz godina, i sve jasnije na videlo izlazi ono što je želela da duboko zakopa — da se njena spoljna politika ne zasniva ni na kakvim idealima, već na čistom interesu. Šta je Vladimir Putin poželeo u svojoj Božićnoj čestitki, pročitajte OVDE. Izvor: rs.sputniknews.com
