Piše: Mihail Ošerov
Nakon što je rusko rukovodstvo donelo političku odluku da Siriju snabde S-300 sistemima vazdušne odbrane i drugim raznim sistemima, kao i da ojača elektronske kontramere, ton izjava i intervjua od strane predstavnika izraelskog vojno-političkog rukovodstva se značajno promenio.
Izraelski premijer Benjamin Netanjahu nije izdavao nikakve glasne političke izjave nakon što se vratio iz SAD i svojih razgovora sa Donaldom Trampom. On je davao političke izjave u SAD, ali tada, verovatno, još uvek nije imao potpunu sliku i kompletne informacije o ruskim predstojećim akcijama.
Avigdor Liberman je dao dva intervuja u poslednje dve nedelje – jedan 27. septembra na kontrolnom punktu Kuneitra u Golanskoj visoravni koja je okupirana od strane Izraela, a drugi nedavno za novine Yediot Ahronot.
Na Golansoj visoravni, Liberman je zaobišao pitanje izraelske politike u novim uslovima, rekavši da se politika države Izrael neće menjati, i sugerisao novinarima da se obrate sekretaru za štampu izraelske vojske. U intervjuu za novine Yediot Ahronot nije objavljeno ništa vezano za Siriju. Možda je to zbog zabrane objavljivanja informacija o tome od strane izraelske državne cenzure.
Izrael je jedna od retkih zemalja na svetu gde je preliminarna državna cenzura na snazi i gde po prvi put u istoriji nakon nekadašnje Nemačke postoji propagandno ministarstvo. Ali u objavljenom intervjuu za novine Yediot Ahronot, sačuvana fraza izraelskog ministra odbrane da je “borbena gotovost izraelske vojske sada ista kao i tokom rata 1967. godine.“
6.oktobra je intervju dat novinama Ha’aretz od strane drugog ministra izraelske vlade, Tačija Hanegbija, u kom je on takođe najavio odlučnost i namere izraelske vlade da nastave sa agresijom protiv Sirije.
Prema izveštaju od 5. oktobra sa izraelskog sajta Debka, koji se smatra internet stranicom koja objavljuje informacije u interesu izraelskih obaveštajnih službi, američki predsednik je naredio da se Izraelu hitno prebaci nekoliko eskadrila najnovijeg američkog F-35 aviona iz borbenih jedinica, uključujući i one koji su već smešteni na Bliskom istoku, Ujedinjenim Arapskim Emiratima.
Razlog za izraelsku agresiju protiv Sirije je prisustvo iranskih oficira na teritoriji Sirije i mogućnost prenosa određenih vrsta oružja u libanski pokret Hezbolah.
Sa pravne tačke gledišta, prisustvo iranskih oficira u Siriji i prisustvo iranskog oružja, kao i sirijska pomoć libanskom pokretu Hezbolah, je apsolutno legitimno. Iranski oficiri i dobrovoljci su na teritoriji Sirije po legalnoj osnovi na zahtev sirijske vlade i značajno doprinose obnovi sirijske države.
Nastavljajući do nedavno, stalni napadi izraelske avijacije sve ovo vreme se nisu susreli sa protivljenjem od strane Rusije. Umesto da zaštiti sirijsko nebo od svih agresora, Rusija je dozvolila Izraelu da napadne bilo koji objekat u Siriji, i SAD-u da okupiraju teritorije na jugu i istoku Sirije.
Tragični incident sa ruskim Il 20 se mogao dogoditi ranije u bilo kom trenutku, i sasvim je moguće da su se takvi incidenti događali i pre, samo se o njima, verovatno, nije obaveštavalo.
Dakle, 2013. godine, nakon još jednog napada izraelske avijacije na Siriju u regionu Latakija u neposrednoj blizini lokacije ruskih vojnih objekata, sam ruski predsednik Vladimir Putin je uveče pozvao izraelskog premijera, koji je bio u nedeljnoj poseti Kini.
U to vreme, 2013. godine, američki predsednik Barak Obama nije mogao da razgovara telefonom sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom pola godine zbog odbijanja ruske strane. Ruski predsednik Vladimir Putin je sam nazvao.
Razgovor koji je održan u 22h po vremenu u Pekingu (što ukazuje na hitnost poziva) je bio toliko važan za Netanjahua da se vratio u Izrael nakon duge posete i dugog leta, u pet sati ujutru na važan dan verskog praznika, i ne napuštajući aerodrom, prebačen je u drugi avion i odleteo u Soči kako bi se sastao sa Vladimirom Putinom.
I tako nakon ovog sastanka, koji je bio delimično jedan na jedan, Netanjahu se vratio u Izrael, a izraelska agresija protiv Sirije, uz prećutnu saglasnost Rusije, se nastavila.
U celoj ovoj priči o izraelskoj agresiji protiv Sirije, postoji jedan ključni moralni i politički aspekt. Grubo govoreći, oni to ne rade saveznicima – oni ih štite na jednom mestu, a ne na drugom.
Ostatak savezničkih zemalja Rusije će sada znati da ih, u slučaju toga, Rusija neće braniti, što proističe iz nekih nerazumljivih interesa rukovodstva zemlje, što je suprotno nacionalnim interesima Rusije. To se dogodilo u Donbasu 2014. godine, to se dogodilo u Siriji, počevši od 2011. godine, uprkos postojanju sporazuma o prijateljstvu, saradnji i uzajamnoj pomoći između Rusije i Sirije.
Katastrofa ruskog elektronskog izviđačkog aviona Il-20, koja se prvenstveno dogodila zbog neopiranja Rusije izraelskoj agresiji, još uvek nije dobila adekvatan politički odgovor. Snabdevanje Sirije raznim sistemima i kompleksima vazdušne odbrane je polovično tehničko i polupolitičko rešenje problema.
Rusija ne može i neće moći da brani Siriju i svoje interese u Siriji bez direktnog suprotstavljanja izraelskoj i američko-turskoj agresiji, a to zahteva poltičku odluku, koja još nije doneta.
Š'ta Lazanski kaže o pretnjama ID na Kosmetu pročitajte OVDE.
Izvor: Webtribune.rs
