Priču Vedrane Rudan sa njenog bloga prenosimo u celosti:
- Umrla je Milena Dravić. Da živimo u nekom drugom vremenu, u nekoj drugoj zemlji, ta bi se vest ukazala na ekranima jugoslovenskih televizija onako kako nam se ukazala vest o Titovoj smrti. Milena je bila Tito jugoslovenskog filma. Svi koji smo uz nju odrastali to znamo, generacije koje dolaze prepoznaće je kao veliku, doduše, Tito im neće pasti na pamet. Političari, koliko god bili veliki, s vremenom ipak umiru, umetnici žive doveka.
Milenu sam prvi i poslednji put u životu videla na promociji monografije Tatjane NJežić u Puli. Jul 2018. Bilo je pakleno vruće, dvorana je pucala po šavovima, gledali smo dokumentarni film o Mileni. Na kraju filma dvorana je bila na nogama, aplauz nikako da prestane, pitala sam se kako će Milena preživeti. Već tada nije mogla bez boce sa kiseonikom, a boca je ostala u hotelskoj sobi.
Preživela je, mi smo stali u kolonu i čekali da nam Glumica potpiše knjigu. Knjige su bile složene na pozornici, jasno mi je bilo da se neću dočepati svog primerka ako budem pristojna, pa sam se laktovima izborila za čelo kolone. Bila sam u pravu. Oni pristojni ostali su bez knjige. Mi sretnici nismo dobili samo potpis, svako od nas poželeo je da razgovara sa Milenom, da je sebično davi ne vodeći računa o njenom stanju, možda zato jer ga je ona vešto sakrila.
Svi smo dobili osmeh, svima nam je rekla hvala, čudila se, iskreno, što nas toliko ima. Nama je opet, svima, bilo neverovatno da Milena ne shvata koliko je ljudi vole. Palo mi je na pamet, ne možeš biti baš toliko skroman nakon svega, da je Milena ipak vrhunska glumica i da je njeno čuđenje našim oduševljenjem samo vrhunska gluma.
A onda sam opet bila nepristojna. Iskoristila sam poznanstvo sa Tanjom NJežić, autorkom dve monografije o Mileni, ona prva mi se više sviđa jer je totalno otkačena, i sela sa Milenom za sto u prekrasnom pulskom restoranu. Tamo su je, naravno, dočekali kao kraljicu. Pitala sam je kako sve to može izdržati. Rekla mi je da je skočila do sobe i napila se kiseonika.
O čemu smo pričale? Ne bih mogla nabrojati sve teme. Sećam se da je bila zgađena ljudima koji vladaju Jugoslavijom koja se danas tako više ne zove. U srce ju je pogodilo divljaštvo i bešćutnost onih koji su njenu zemlju pretvorili u ovo što je ona danas. Leglo kriminala i kriminalaca, kulture nigde na vidiku.
Ovih sam se dana setila Milene kad je u Hrvatskoj odjeknula frka oko “slikara” koji u udarnom televizijskom terminu portretira svojim đokom. A nekad smo na našoj televiziji, u najgledanijem terminu, gledali “Obraz uz obraz”. Može li niže? Može, može.
Ispričala mi je kako joj nije lako živeti u potkrovlju i kako ona i njen suprug Dragan Nikolić nisu bili u novom vremenu na “pravoj strani”. Nisu ni mogli biti. Pravi ljudi i ovo smeće koje upravlja našim životima nikad neće naći zajednički jezik.
U jednom je trenutku našem stolu prišla gazdarica restorana i rekla da je pozdravljaju obožavatelji iz Zagreba. Milena se začudila, gde su Zagrepčani? Žena nam je objasnila da je Milenu kako večera, naravno, stavila na fejs, pa pokrenula lavinu pozdrava i dobrih želja. “Neverovatno”, rekla je Milena Tanji NJežić, “znaš da me pozdravljaju i Zagrepčani?” “Naravno da te pozdravljaju”, rekla je Tanja, “čemu se čudiš?” Milena se ipak čudila. A ja sam se pitala i još se pitam, kako je moguće da Milena nije znala koliko je zaista vole svi Hrvati? Nije znala.
Noćas je umrla Milena. Spasila se heroina prošlog vremena, naša heroina za sva vremena…
Izvor: www.rudan.info
