- Ima Srba u Zagrebu ali se oni ne vide. Tu postoji taj grozni izraz ''lojalni''. To je ponižavajuće jer su u pitanju ''nevidljivi Srbi''. Zbog toga je tolika navala na Milorada Pupovca, jer on jedini čini Srbe vidljivima. Jedan od vidljivih bio je i Rade Šerbedžija, koji je podneo gomilu uvreda, ali kako je njegova slava rasla došlo je do ublažavanja nasrtaja. Ali na Pupovca ne... – počinje svoju priču Mandić.
- Naravno da srpske zločine treba procesuirati, ali nigde se ne spominju zločini koji su napravljeni prema Srbima civilima pre rata. Postojali su odredi smrti, to se zaboravlja. Srbi su sa 11 do 12 posto populacije u Hrvatskoj svedeni po Pavelić – Tuđmanovom sistemu na 4 odsto, pa i ispod toga. Pa Srbi su sa ostalim narodima izgradili modernu Hrvatsku! Ceo centar Zagreba je finansiran od strane srpske i jevrejske zajednice…
Na pitanje novinara šta Hrvati danas najviše zameraju Srbima, Mandić kaže da to i dan danas ne razume, ali da jasno vidi posledice te mržnje koja je dovela do građanskog rata.
- Do juče smo bili dobri susedi, išli smo na kafe, krštenja, a odjednom je neko došao po mene i odveo me na neko stratište na kojem sam jedva izvukao živu glavu. Kod nas su svi nabrušeni na ideju da je jedini način na koji možeš opravdati zločine naše, hrvatske, optužiti Srbe za agresiju. Potukle su se dve etničke grupacije koje su bile srodne kao prsti na jednoj ruci. Ja osećam kao svoje prirodno pravo da Srbe smatram svojom braćom i da je Srbija moja domovina isto kao i Hrvatska. Srbi nam fale u Hrvatskoj, to je apsolutno fakat. Ne samo brojčano, već i svojim intelektualnim potencijalom, koji je uvek strahovito mnogo doprinosio onome što se zove ''hrvatska uljudba'' – ističe Mandić, podsećajući na ogromne zasluge Srba za ulazak Hrvatske u Evropsku Uniju.
- Ustaše nikako da shvate da su nas Srbi uveli u Evropu. Kad je Hrvatska trebalo da bude primljena u EU 2013. godine, trebao je zatvoriti dva poslednja poglavlja – a jedno od njih je status nacionalnih manjina. Pitali su prvo Srbe. Da su rekli ono što je zaista istina, a to je da je ta pozicija strašna, loša i ponižavajuća, mi ne bismo ušli u Evropu. Ali Pupovac je, kao politički Hrvat, želeći da zaštiti svoju manjinu, odgovorio pozitivno, da je manjinama u Hrvatskoj dobro. Hrvatski Srbi pustili su Hrvatsku u EU, a sada ih Hrvati vređaju kao najgore pse i neprijatelje. Apsurd.
Na pitanje kako je posle rata izgledao njegov susret sa dugogodišnjim prijateljima Momom Kaporom i Dobricom Ćosićem, Mandić odgovara: srdačan i tužan.
-Sa Momom je bio mnogo sentimentalniji, sa Dobricom racionalan i uvek politički ozbiljan. Trougao našeg prijateljstva trajao je dokle god je to bilo moguće. Mi smo bili mala grupa pisaca koja nije mogla ni zamisliti raspad Jugoslavije…
Mandić se osvrnuo i na priču o Jasenovcu, koja je danas gotovo prerasla u mit, nazvavši ga ''opštim zaboravom kolektivne smrti''.
- Prava ustašija danas pokušava da demontira istinu o Jasenovcu. Pred kraj mog životnog veka sinula mi je ideja da se potrudim oko razjašnjavanja sebi i drugima šta se kroz istoriju ljudske misli govorilo i pretpostavljalo o smrti. O tome pišem u svojoj poslednjoj knjizi. Ko zna nešto o smrti? Ne zna niko, jer nam se niko nije vratio da kaže kako je tamo... Ja od smrti nemam strah. Kako da se bojiš nečega što ne poznaješ? Znam šta bi značilo slomiti nogu, toga se bojim,bojim se dobiti grip,strah me je zubobolje, te strahove poznajem. Smrt još uvek ne.
Na kraju, upitan da li je moguća neka nova Jugoslavija u budućnosti, Mandić poručuje Srbima: nikad više sa Hrvatima!
- Srbi su se zakleli da nikada više neće s Hrvatima. Prema tome, Jugoslavija onakva kakva je bila više nije moguća. I ja se slažem. Srbi, nemojte nikada više sa Hrvatima, osim pod nekim vrlo teškim uslovima i obavezama, ali u suprotnom – ne.
Izvor: Nedeljnik