Piše: Nikola Vrzić

Bedžet Pacoli, ministar inostranih poslova samoproglašenog Kosova a uz to i potpredsednik njihove vlade, nije ni pokušao da sakrije da je iznenađen tekućim razvojem situacije. „U početku mi je to delovalo kao nedostižna ideja, pomalo čudna“, rekao je Pacoli za TV „Klan Kosova“ govoreći o ideji Hašima Tačija, a videćemo tek da li je to baš Tačijeva ideja, o korekciji granice između Srbije i takozvanog Kosova. „Da vam pravo kažem, svakoga dana vidim da ova ideja zadobija podršku. To je ono što čujem tokom poseta i sastanaka koje predsednik Hašim Tači ima širom sveta.“

Makronova podrška

A spomenuti Tači, Hašim, pošto se u Jermeniji ovih dana video s francuskim predsednikom Emanuelom Makronom na samitu frankofonih zemalja, ne znamo kako je zaboga tamo pronađeno mesto i za nekoga iz Prištine, za Radio-televiziju Albanije izjavljuje: „Predsednik Makron snažno podržava dijalog Kosova i Srbije i mogućnost postizanja sporazuma u što je kraćem vremenskom periodu, sa realnom mogućnošću korekcije granice, što podrazumeva pripajanje Preševa, Medveđe i Bujanovca teritoriji Kosova i što bi otvorilo sigurnu evroatlantsku perspektivu za Kosovo.“

Pitanje je, naravno, u kolikoj se meri sme verovati i Tačiju i Pacoliju zato što ima dosta razloga i da im se veruje i da im se ne veruje, ali vredi podsetiti i da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić 17. jula ove godine, pošto se u Parizu sastao s Makronom – bila je to ona poseta tokom koje je Vučić, kako reče, „mučio i mučio Makrona da dođe u Srbiju, dok nije obećao“ – izjavio: „Dobili smo podršku Makrona za kompromisno rešenje sa Albancima na Kosovu, da se nađe trajni mir.“

Tako da se sa popriličnom dozom sigurnosti može zaključiti da Makron jeste podržao nešto. Sad, s obzirom na to da je Francuska bila među prvim državama koje su priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, i u međuvremenu se oko toga nije pokolebala, nije nepristojno pretpostaviti i da je Makron, kada je podržao nešto, podržao baš tako nešto.

A spomenuti kompromis, koji je u okviru toga spreman da prihvati, mogao bi da se odnosi upravo na korekciju granica o kojoj govori Tači, odnosno na razgraničenje s Albancima koje zagovara Aleksandar Vučić („Ja se svakako zalažem i to ne krijem, i to je politika koju predstavljam, a da li će ona dobiti podršku naroda ili ne, ali ja se zalažem za razgraničenje sa Albancima“, rekao je, na primer, 9. avgusta u Šidu prilikom posete tamošnjoj fabrici za preradu mesa).

Soroševska mreža

Pomisao na stvarnu ili pretpostavljenu Makronovu podršku korekciji granica u vidu razgraničenja nije onoliko ekstravagantna kao što bi moglo da se pomisli na prvi pogled, naprotiv. A to nas pak dovodi do internacionalne mreže zagovaranja ove ideje čiji su važni tkači – ne, ovo nije teorija zavere nego konstatacija činjenice koju ćemo i dokazati – DŽordž Soroš i njegov sin Aleksander.

Vezu između Makrona i Soroša, krenimo odatle da bismo stigli još dalje, nije naročito teško pronaći čak ni u, takoreći, zvaničnim izvorima. Na tu vezu, primera radi, ukazuje „NJujork tajms“ u tekstu „Ko će sad predvoditi Evropu?“ od 7. juna ove godine, u kome Silvija Kaufman, urednička direktorka pariskog „Monda“, primećuje: „Na godišnjoj konferenciji Evropskog saveta za spoljne poslove u Parizu prošle nedelje, DŽordž Soroš upozorio je da se Evropa ’nalazi u egzistencijalnoj opasnosti’ i insistirao da Evropa ’mora ponovo da izmisli samu sebe’. Upravo to već godinu dana zagovara predsednik Makron.“ A na spomenutoj konferenciji, održanoj 29. maja, Soroš je rekao sasvim nedvosmisleno: „Egzistencijalna kriza nije više stilska figura nego surova realnost. Evropa mora da učini nešto drastično da bi od nje pobegla. Mora ponovo da izmisli sebe.

Upravo to predsednik Makron pokušava da inicira… Ako Makron i Merkelova uspeju uprkos svim preprekama, postaće dostojni naslednici Žana Monea i njegove male grupe vizionara… Ja i moja mreža Fondacija otvorenog društva učinićemo sve što je u našoj moći da im pomognemo.“

Predlog Jelene Milić

Što se pak našeg konkretnog slučaja tiče, na stranicama „Pečata“ već smo ukazali da, u dokumentu „Ekonomski, demografski i socijalni efekti različitih scenarija normalizacije odnosa između Beograda i Prištine“, Soroševa fondacija „toplo preporučuje razmenu teritorija kao najpovoljniji zamislivi scenario koji će nas odvesti pravo u blagostanje, dok se održanje statusa kvo predstavlja kao put direktno u pakao na zemlji“.

Veoma sličnu varijantu istovremeno zagovara i Centar za evroatlantske studije Jelene Milić, najveće estradne zvezde ovdašnjeg NVO sektora, koji u svojoj studiji „Priča sa zapadne strane“, „predlog za korekciju administrativne linije između Srbije i Kosova u formatu pod okriljem Zapada“ iz juna ove godine, predlaže da se Srbiji pripoje četiri opštine sa severa Kosova, posle čega bi „odmah usledilo usvajanje sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa“.

Obrazloženje CEAS-a zaista vredi da se citira. „Izneseni predlog je najbrži potencijalno ostvariv scenario“, obratite sad naročitu pažnju, „kompatibilan sa polaznim principima razloga NATO vazdušne kampanje protiv bivše SRJ i razlozima prava na ostvarivanje novog statusa Kosova koji bi, između ostalog“, ponovo obratite pažnju, „doprineo smanjivanju geopolitičkih pukotina između istočnog i južnog krila NATO“ budući da „otežavajuću okolnost (…) predstavlja i to što su dve od zemalja, istovremeno članica EU i NATO koje nisu priznale Kosovo, Rumunija i Grčka, ključne zemlje koje povezuju istočno i južno krilo NATO“.
Sve u svemu, „korekcija administrativne linije Srbije sa Kosovom“ je „mali ustupak Srbiji“, ali „velika potencijalna korist za EU i NATO“, pored svega ostalog, i zato što bi to uticalo na „smanjivanje prostora za maligni ruski uticaj“.

I povrh toga, ovo je tek izvanredno, „predlog o korekciji administrativne linije (…) dolazi kao posledica rezonovanja da ni sam Zapad, ali ni UN, nisu uspeli na jasan način da Srbiji izreknu tačnu visinu kazne za zločine Miloševićevog režima na Kosovu, već se izricanje (kazne) čudno preselilo u formu pregovora kažnjenih i štićenih“.

Atlantski Savet

Naravno da je glas Jelene Milić, ma koliko bučan on bio u Srbiji, uglavnom do potpuno beznačajan u iole širim okvirima, ali ovde ga i ne tretiramo kao glas koji o nečemu odlučuje već kao glas koji prenosi poruke onih koji bi da i dalje odlučuju o nama.

CEAS Jelene Milić, naime, diči se finansijskom podrškom koju dobija od Soroševe fondacije, a istovremeno ističe i svoje partnerske odnose sa makar jednako uticajnom organizacijom, Atlantskim savetom iz Vašingtona koji se, ispravno navodi CEAS, „smatra jednom od najuticajnijih tink-tenk organizacija u svetu“. Pri čemu, izuzetno važna napomena, i Atlantski savet uživa finansijsku podršku Soroševe Fondacije za otvoreno društvo.

A Atlantski savet spominjemo zato što je i sam, kroz tekst svog višeg saradnika Danijela Vajdiha u „Vašington postu“ („Neka Srbija i Kosovo definišu sopstveni mir“), počeo da zagovara „korekciju granica ili razmenu teritorija“ koju „suptilno zagovaraju predsednik Srbije Aleksandar Vučić i njegov kosovski kolega Hašim Tači“. „Svi argumenti u korist proglašenja nezavisnosti Kosova od pre jedne decenije važe i danas u korist razmene teritorija između Srbije i Kosova“, tvrdi Vajdih, navodeći da bi taj dogovor morao da podrazumeva ulazak Kosova u UN i pisanu garanciju Srbije da sličan princip neće biti primenjiv na Republiku Srpsku. A sve bi to zajedno „oslobodilo Balkan od opakog uticaja Moskve“.

Sve u svemu, zaključuje Vajdih, „i Vučić i Tači zaslužuju pohvale za svoju hrabrost… Nije verovatno da će se u narednim decenijama, ili još duže, dogoditi ovakav sticaj pravih lidera u Srbiji i na Kosovu. Pružimo šansu Srbiji i Kosovu da postignu i definišu sopstveni mir“. Onaj mir, razume se, kako to reče Jelena Milić premda nije rekla baš tim rečima, koji je uspostavljen NATO agresijom na našu zemlju…

Pri čemu se soroševska vidljivo-nevidljiva ruka u svemu ovome dodatno otkriva na instagram profilu Aleksandera Soroša, DŽordžovog sina, koji onu vešticu Madlen Olbrajt smatra „legendarnom“ i „jednim od naših najboljih državnih sekretara“, što vrlo mnogo nimalo dobrog otkriva i o njemu samom. Elem, Soroš Junior sastao se 26. septembra u NJujorku s Hašimom Tačijem da bi razgovarali o „priznanju Kosova“, a tri dana potom razgovarao je o „regionalnoj saradnji i pristupanju EU“ i s premijerkom Srbije Anom Brnabić. Podsećamo, mesec dana ranije sastao se i s predsednikom Vučićem s kojim je pričao o „toku pregovora Beograda i Prištine“, a sastajali su se i 27. jula, i 20. aprila, i 20. novembra prošle godine.

Dosledno uz 1244

Imajući u vidu svu ovu mrežu podrške korekciji granica koja bi Kosovo uvela u Ujedinjene nacije i u NATO, čini se da reakcija Moskve nikoga ne treba da iznenadi, sve i ako je njen puni značaj ostao gotovo neprimećen u široj javnosti.

Prošlog petka 12. oktobra, naime, u Moskvi se šef Unmika Zahir Tanin sastao sa zamenikom ministra spoljnih poslova Rusije Sergejom Veršinjinom, i tom prilikom je, stoji u zvaničnom saopštenju, „ruska strana ponovo potvrdila važnost strogog poštovanja odredbi Rezolucije 1244 SB UN, koja u potpunosti ostaje na snazi i ostaje obavezujući međunarodni pravni okvir za rešavanje kosovskog pitanja“.

A istog dana razgovarali su i potpredsednik srpske vlade Nenad Popović i Konstantin Kosačov, predsednik Odbora za spoljnu politiku u Savetu Federacije Rusije. Poruka iz Moskve: „Rusija će podržati svako rešenje o pitanju Kosova koje podržava srpski narod, a koje je u skladu sa Ustavom (Srbije) i Rezolucijom 1244.“ I tako će biti i ubuduće, jer „poručujem Srbima na Kosovu da je Rusija uz srpski narod i Srbiju“, istakao je Kosačov i dodao da će „Rusija ostati dosledna u poštovanju međunarodnog prava i Rezolucije 1244, koji Kosovo prepoznaju kao integralni i neotuđivi deo Srbije“.

Sve u svemu, Bedžet Pacoli je u pravu kada, bio zaista iznenađen ili ne, konstatuje da se širi podrška ideji korekcije granica. Da, ta podrška se sad širi mrežom DŽordža Soroša.

Ali istovremeno i ruski stav, insistiranje na Rezoluciji 1244 i Ustavu Srbije, postaje sve čvršći i sve jasnije izgovoren; ako je verovati moskovskom „Komersantu“, i Vladimir Putin ga je otvoreno izgovorio Aleksandru Vučiću prilikom njihovog nedavnog susreta u Moskvi, odbacivši mogućnost da Rusija pristane na Sorošev plan suzbijanja njenog malignog uticaja preko naše grbače.

Neće Rusija pristati na svako rešenje na koje eventualno pristane Srbija, već samo na rešenje koje bude zasnovano na Rezoluciji 1244 i Ustavu Srbije. Reči Sergeja Veršinjina i Konstantina Kosačova to dodatno potvrđuju.

Da li će Srbija umeti da ih posluša? Ili će Rusi na kraju ipak morati da budu veći Srbi od (nekih) Srba…

Pročitajte OVDE na koga je Svetislav Basara mislio kada je pisao o kokošarima i jajarama?