Kumanovska bitka vođena je u toku Prvog balkanskog rata, 23. i 24. oktobra 1912. godine u blizini Kumanova, između srpske i turske vojske. Bitka kod Kumanova bila je bitka u susretu, jer su obe vojske jurile jedna prema drugoj. Zbog jače koncentracije srpskih trupa, inicijative i hrabrosti vojnika i oficira Prve srpske armije, napad je odbijen, a bitka dobijena iznenada. Turska Vardarska armija bila je razbijena i povukla se ka Skoplju, Štipu i Velesu.
Srpska vojska je posle više od 500 godina ponovo ovladala Kosovom, a posle Kumanovske bitke ušla je i u Skoplje, prestonicu Srpskog carstva iz 14. vijeka.
Uviđajući strategijsku važnost Ovčeg polja, visoravni istočno od Skoplja, načelnik štaba Vrhovne komande srpske vojske general Radomir Putnik i njegov pomoćnik pukovnik Živojin Mišić, smatrali su da bi se tu mogla odigrati glavna bitka između srpske i turske vojske. Zbog toga su naredili Prvoj srpskoj armiji da u što kraćem roku, u prodiranju ka jugu, spreči koncentraciju turskih glavnih snaga na Ovčem polju. U pokretu ka Ovčem polju Prva armija se zadržala na položajima severno od Kumanova, očekujući dolazak Treće srpske armije sa Kosova.
Jutro 23. oktobra je bilo maglovito i nije bilo moguće kvalitetno izviđanje. Na srpskom levom krilu izviđači su primetili pokrete 17. nizamske divizije, ali su ih pogrešno identifikovali kao tursku bateriju koja se povlači iz sela Stracina. Trupe 18. puka Dunavske divizije prvog poziva koje su krenule da ih zarobe su potisnute, kao i izviđači Konjičke divizije.
Kada je primetio srpsko povlačenje, Zeki paša je zaključio da je srpsko levo krilo slabo. Pošto Druga armija nije delovala iz pravca Stracina, odlučio je da napadne. Peti i Šesti korpus je u 11:00, uz artiljerijsku podršku, napao položaje Dunavske divizije prvog poziva. Uskoro su 13. i 17. nizamska divizija naterale 18. puk na haotično povlačenje, ali umesto da nastavi sa napadom, Zeki paša je čekao na dolazak Štipske redifske divizije iz pozadine, izgubivši inicijativu i omogućivši rastrojenim bataljonima Dunavske divizije prvog poziva da se srede i organizuju odbranu. To je omogućilo srpskom 7. puku da pritekne u pomoć ugroženom 18. puku i konsoliduje odbranu. Ubrzo je na bojište stigao srpski 8. puk, što je omogućilo 7. puku da na levom krilu ojača odbranu Srtevice koju je napadala Štipska redifska divizija. Na desnom krilu Dunavske divizije prvog poziva njen 9. puk je zaustavio napredovanje oslabljene Bitoljske redifske divizije.
Oko 12:00, Sedmi korpus je počeo da napada položaje Moravske divizije prvog poziva. Srpska pešadija i artiljerija je već bila raspoređena za borbu, jer je artiljerijska vatra sa istoka ukazivala da je bitka počela. Posle prvobitnog turskog prodora, srpske snage su krenule u kontranapad i vratile ih na polazne položaje. Posle toga, turske snage su ostatak dana bile zadržavane dobro organizovanom srpskom ariljerijskom paljbom.
Srpske jedinice drugog ešalona (Dunavska divizija drugog poziva iza Dunavske divizije prvog poziva, i Timočka divizija drugog poziva na desnom krilu, iza Moravske divizije prvog poziva) i armijska artiljerija nisu bili obavešteni o ovim sukobima. Oni su ostali u pozadini i nisu učestvovali u prvom danu bitke. Drinska divizija prvog poziva, koja se nalazila na Nikuljanskim visovima, u centru armijskog položaja nije učestvovala u borbi, s obzirom da su Turci napadali armijska krila. Samo je njena artiljerija pomagala odbranu 9. puka, na desnom krilu Dunavske divizije prvog poziva. Komanda Prve armije nije imala tačne informacije o bici i nije uticala na nju. I pored toga, napad turske vojske od 23. oktobra nije bio uspešan.
„Iako vođena bez plana i bez uticaja komande armije, koja nikada nije imala vezu sa divizijama, odbrana je uspela da odbije napad nadmoćnijih snaga neprijatelja zahvaljujući krajnjem požrtvovanju trupa i nižih starešina, posebno Dunavske divizije prvog poziva, koja je podnela najveći teret bitke i pretrpela teške gubitke.”
Komanda Prve srpske armije nije bila svesna strateške situacije na bojištu, i dalje smatrajući da se većina turske vojske nalazi na Ovče polju. Pretpostavljali su da su turske snage severno od Kumanova samo prethodnica i stoga su naredili svojim snagama da nastave napredovanje ka jugu. Posle ponoći dobili su izveštaj Dunavske divizije prvog poziva da su ih napale jake neprijateljske snage i da su pretrpeli teške gubitke. Tada je bilo previše kasno da se menjaju prethodna naređenja.
Na turskoj strani, Zeki paša je odlučio da nastavi sa napadom nadajući se da će njegove trupe moći da ostvare pobedu do sutradan.
Turski napad je počeo oko 5:30 sa njihovog desnog krila. Šesti korpus je trebalo da veže što više srpskih snaga napadajući ih spreda, dok je Štipska redifska divizija trebalo da napadne sa bokova. Dunavska divizija prvog poziva je bila pod velikim pritiskom, ali je oko 10:00 pristiglo pojačanje iz Dunavske divizije drugog poziva. Istovremeno se Konjička divizija prebacila na levu obalu Pčinje i usporila napredovanje turske vojske ka Srtevici. Delovi Dunavske divizije drugog poziva su oko 12:00 pojačali odbranu Srtevice, čime je definitivno zaustavljeno napredovanje turskog desnog krila.
Na levom krilu turske armije mnogo rezervista iz Skopljanske redifske divizije je dezertiralo kada su čuli da je srpska Treća armija zauzela Prištinu i da maršira ka Skoplju, jer se ova divizija popunjavala rezervistima sa teritorije Kosova. I pored toga, Sedmi korpus je počeo napad oko 5:30. Moravska divizija prvog poziva je krenula u protivnapad u 6:00. Sa dolaskom Timočke divizije drugog poziva iz drugog ešaona celo tursko levo krilo je naterano na povlačenje.
Oko 9:30, Drinska divizija prvog poziva, koja je u stvari bila u centru rasporeda Prve armije, ali je bila nešto povučena u odnosu na Dunavsku diviziju prvog poziva, počela je napad na turski centar. Oko 11:00, Bitoljska redifska divizija je počela da se povlači. Komandant Šestog korpusa je uspeo da poslednjim rezervama privremeno zaustavi srpsko napredovanje, ali je u kontranapadu Drinska divizija prvog poziva, odnosno njen 6. pešadijski puk, zauzela Zebrnjak, ključ turskih položaja. Time je na povlačenje prinuđena 17. nizamska divizija. Skopska i Bitoljska redifska divizija su se već ranije povukle, tako da je bitka odlučena. U 15:00, Moravska divizija prvog poziva ušla je u Kumanovo.
Turske snage su se povlačile u neredu: Sedmi i delovi Šestog korpusa ka Skoplju, a Peti i delovi Šestog korpusa ka Štipu i Velesu. Srpske snage su propustile priliku da krenu u progon za njima.
Podvig koji je kao primer lukavstva običnog vojnika, ostao zabeležen u udžbenicima na francuskim i ruskim vojnim akademijama, pominje se poduhvat srpskog trubača Ahmeta Ademovića za koji je dobio orden Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Ahmed se ušunjao u pozadinu turske vojske i odsvirao, po sluhu, njihove trubne znake za povlačenje. Zbunjena turska vojska koja je u tom trenutku bila u silovitom naletu, počela je da se povlači. Onda je opet, neopažen, prešao nazad, među srpske trupe i odsvirao signal za juriš. NJegov podvig je bio jedan od ključnih faktora za srpsku pobedu u ovoj bici.
Turska Vardarska armija se borila po planu, ali uprkos tome, doživjela je težak poraz. Iako je Zeki paša operativno iznenadio srpsku komandu svojim iznenadnim napadom, odluka da se napadne snažniji neprijatelj bila je ozbiljna greška koja je odlučila ishod bitke. Na drugoj strani, srpska komanda je počela bitku bez planova i priprema. Propuštena je prilika da se krene za poraženim neprijateljem i tako efektivno okončaju operacije u Vardarskoj Makedoniji, iako su postojale sveže trupe koje su to mogle da sprovedu. Srpska komanda je još posle bitke bila u uverenju da se borila sa slabijim turskim jedinicama i da se glavne neprijateljske snage nalaze na Ovče polju.
I pored toga, Bitka kod Kumanova bila je odlučujući faktor u ishodu rata u Makedoniji. Turski plan da vode ofanzivni rat je propao, a Vardarska armija je naterana da napusti značajnu teritoriju. Uz to je izgubila veliki broj artiljerijskih oruđa koja nije mogla da nadoknadi jer su putevi snabdevanja iz Anatolije bili presečeni.
Vardarska armija nije uspela da organizuje odbranu na reci Vardar, napustila je Skoplje, i povukla se prema Prilepu. Prva srpska armija je polako napredovala ka Skoplju i ušla u grad 26. oktobra. Dva dana kasnije ojačala je i Moravska divizija drugog poziva, dok je ostatak Treće armije krenuo ka Metohiji i preko severne Albanije ka obali Jadranskog mora. Druga armija je poslata da pomogne Bugarima u opsadi Jedrena, dok se Prva armija pripremala za ofanzivu ka Prilepu i Bitolju.
Biografija Ahneda Ademovića
Služio je kao trubač u srpskoj vojsci. Tokom Kumanovske bitke 24. oktobra 1912 godine, u trenutku kada se ona, kako će se ispotaviti, lomila. Ahmed se ušunjao u pozadinu turske vojske i odsvirao, po sluhu, njihove trubne znake za povlačenje. Zbunjena turska vojska koja je u tom trenutku bila u silovitom naletu, počela je da se povlači. Onda je opet, neopažen, prešao nazad, među srpske trupe i odsvirao signal za juriš. NJegov podvig je bio jedan od ključnih faktora za srpsku pobedu u ovoj bici. Ovaj Ahmedov poduhvat se izučavao i na vojnim akademijama. Srpska vojska je nanela Turcima poraz i otvorila put za nadiranje dolinom Vardara.
Upravo za ovaj podvig, Ahmed je odlikovan Karađorđevom zvezdom sa mačevima. A njegov podvig koji je bio toliko prost i jednostavan završio je u udžbenicima na francuskim i ruskim vojnim akademijama kao pozitivan primer lukavstva običnog vojnika.
Ahmed Ademović se ponosio svojim podvigom i Karađorđevom zvezdom toliko da odlikovanje nije skidao do kraja života. Meštani Leskovca pamtili su i poštovali njegovo herojstvo. U svakoj prilici i obeležavanju godišnjica Ahmed je dobijao počasna mesta i svi su mu ukazivali veliku pažnju.
Međutim starina nije imao sreće da do kraja svog života uživa u svojim zaslugama i časnom životu. Tokom Drugog svetskog rata Nemci su streljali dvojicu njegovih sinova – Redžu i Ramu.
Leskovčani su im podigli spomen obeležje u Arapovoj dolini, u podnožju Hisara, na tom mestu su Nemci 3. decembra 1941. godine streljali oko 400 do 500 Roma.
Poslednje godine života Ahmed je proveo u bedi, kod svog unuka Fadila. Umro je decembra 1965. godine u svojoj 92. godini.
Kako je crnogorska vlast krenula da ruši crkvu na Rumiji, pogledajte OVDE.
Izvor: Sedmica
