Reč je o Stranačkoj trilogiji, trotomnoj monografiji koja je plod autorovog višegodišnjeg rada. Od sijaset poruka u Tomićevom delu ističe se jedna koja indirektno ukazuje da u Srbiji organizacije koje sebe nazivaju strankama, zapravo to nisu. One su surogati i degenerisani izdanak preobražaja stvoren da omogući ostvarivanje ličnih, partikularnih i grupnih, najčešće materijalnih interesa.
Jedan od naših najvećih sociologa, prof. dr Slobodan Antonić, ocenio je: – Knjiga profesora Tomića pionirsko je delo u naučnom pristupu problemu organizovanja političkih stranaka, u Srbiji. Ova monografija rezultat je višegogodišnjeg rada profesora Tomića na ovom segmentu savremene politikološke i sociološke paradigme, uz ispoljenu hrabrost da se pristupi kritičkoj analizi najsloženijih socijalnih i političkih fenomena vezanih za pitanje – šta stranke jesu i kako ih učiniti uspešnim.
Deo iz prve Tomićeve knjige “Organizovanje političkih stranaka” ide ovako:
- Politika je deo čovekove svakodnevice. Savremeni čovek, na kraju drugog i na početku trećeg milenijuma nove ere, suočen je sa sve većom agresivnošću političkih partija, koje nametanjem politike kao mejnstrim teme u praksi sve više odvlače ljude u politički pasivizam. Da li je ta pasivna reakcija neka vrsta odbrane od naleta političke stranke na običnog čoveka–glasača, ili je to znak da sve veća nezainteresovanost za politiku dolazi iz saznanja da su rešeni svi egzistencijalni problemi čoveka, kome je još jedino ostalo da se brine o dizajnu “nadstrešnica za bicikle”.
Koji je razlog na sceni, odgovor se može potražiti u političkom, ekonomskom, socijalnom i moralnom kolapsu savremene civilizacije. Bez obzira na čovekov stav o politici, političke stranke postale su najznačajnije organizacije u svetu, od čijeg delovanja zavisi naša sadašnjost i naša budućnost. Šta su te demokratske tvorevine parlamentarizma koje mi nazivamo političkim partijama, šta one predstavljaju, kako funkcionišu, kakva im je unutrašnja struktura i kultura, kako se njima upravlja, koji je njihov objektivni uticaj u političkom auditorijumu, ko stoji iza njih, ko su ljudi koji ih predstavljaju i zastupaju? Plaše li nas partije ili nas one raduju i ohrabruju na realnom putu u “svetlu budućnost”?
Ključne odgovore na prethodna pitanja, nažalost, ni politička, ni organizaciona, ni menadžmentska teorija do sada nisu dale, jer i dalje kruži Mihelsova (Robert) o partijskom “gvozdenom zakonu oligarhije”, ili Šumpeterova (Jozef) i Šatšnajderova (Elmer) krilatica da nije važno ima li demokratije u strankama, već da li one grade demokratiju u društvu.
Da li je stranka kompanija?
Stranka nije što i kulturno-umetničko društvo ili sportski klub, iako svi oni podjednako rade sa članstvom, nije ni pozorište, iako javnosti ponekad liči na poprište teatralnih borbi, nije ni debatni klub, ni tribina, a ni forum nezavisnih intelektualaca-političara ili političkih analitičara, iako se u njima, kao i u stranci, izgrađuju i sučeljavaju ista ili različita mišljenja političke prirode.
Ponajmanje stranka liči na kompaniju, iako se neka strukturna rešenja, modeli upravljanja, koordinacione aktivnosti i komunikacijski kanali mogu primeniti i na jedne i na druge. Zato Zoran Stoiljković tvrdi da “moderne, efikasno i demokratski organizovane partije – predstavljaju neku vrstu holding kompanija”. Međutim, činjenica je da stranke mogu ličiti na kompanije, naročito po svojoj statici, ali po dinamici, misiji, organizacionom duhu, organizacionoj kulturi i ponašanju one to ne smeju i ne mogu biti.
Takođe, metode u procesu odlučivanja i kod jednih i drugih organizacija jesu svakako različite, tako da figurativno rečeno, kad vlasnik ili menadžer u kompaniji stisne naduvani balon, on će se “skupiti” ili pući, dok će u stranci, ako se stisne nesrećni balon, ili će izletati klobuci kroz prste ili će se izmigoljiti iz jakog stiska šake!
Vlasnik ili menadžer, da bi rešio problem, “lupi šakom o sto” i zatvori problem, dok će se u stranci problem takvim načinom rešavanja ponašati kao paramecijum – kad rukovodilac “preseče šakom” problem, odmah napravi njegove dve nove jedinke. U sjajnom tekstu pod naslovom “Čvorovi i rasplet”“ svojevremeno je Frane Barbijeri, jedan od najuglednijih novinara “Politike” u njenom jednovekovnom životu, pisao o Gordijevom čvoru našeg političkog života 70-ih godina prošlog, 20. veka i dilemi da li ga preseći ili razrešiti.
- Čvor nesumnjivo postoji, ali je pitanje da li je formula Aleksandra Velikog ona koja može najuspešnije da ga razveže. Za složene probleme društva nisu uvek i po pravilu najprikladnija ona rešenja koja izgledaju najlakša. Problemi se trenutno preseku, ali odmah zatim počinju ponovo da se zapliću - prenosi Barbijerijeve reči Slavoljub Đukić, takođe slavni “Politikin” novinar.
Tako je i u političkoj stanci – problem ili Gordijev čvor treba “razvezati” a ne “preseći”.
Politička stranka ima svoje posebnosti: političku i konkretnu organizacionu misiju, ponekad i neuhvatljivu, ali svakako predstavlja meru njene razumljivosti i prihvatljivosti u javnom auditorijumu, privlačeći istomišljenike ka svojoj ideologiji. I, najzad, ima svoju složenu organizacionu strukturu i ljude posebnog, odnosno drugačijeg i teško uporedivog profila, koji je vode.
Postoji suštinska evidencija da ogroman broj članova društva sa ravnodušnošću posmatra učešće u javnim poslovima.
Za prosečnog građanina ostvarivanje političkih prava predstavlja neugodan teret, kome često nedostaje značaj.
Biti građanin ne smatra se nečim važnim, niti je politička participacija nešto samo po sebi dobro. To u određenom stepenu potvrđuju i teme kojima se tokom poslednjih pola veka bave politikolozi: apatija glasača, “fantom javnosti” koja nije u stanju da izrazi jedno koherentno mišljenje i nizak ugled politike kao zanimanja. Tako, uprkos tome što izgleda vitalno, politika uživa mali ugled, a zanimanje stanovništva za politička pitanja je sporadično.
Svodeći građanski status na jeftinu udobnost, demokratija je očigledno doprinela slabljenju značaja politike.
Zašto postoji takva paradoksalna građanska udobnost i ravnodušnost prema svemu što je političko?
Stranke smatraju da će povećanim nametanjem organizacijske, a pre svega marketinške, agresije izazvati u političkom auditorijumu (čitaj: biračkom telu) odgovarajuću reakciju pasiviziranih građana i da će to istovremeno povećati zanimanje za konkretnu stranačku politiku i uopšte politiku kao takvu. To praktično znači da na delu imamo pojačani aktivizam i agresivnost manjine nad vladajućim pasivizmom većine.
Stranke sve više i više upadaju u lavirint političke i marketinške agresije prema spoljašnjem okruženju, pre svega razvojem svojih organizacionih struktura. Otuda je, samo na prvi pogled, paradoksalan povećani značaj, ali i uticaj političkih stranaka na samo društvo u odnosu na građanski pad zanimanja za politiku kao takvu.
Jedni su ustupili mesto drugima ili su jedni druge istisnuli sa odgovarajućih pozicija?
Politika je danas evoluirala iz suštinske političke ideje otvorene prema čoveku i društvu u celini u puki tehnički i organizacioni servis relativno malog broja zainteresovanih građana.
Političke stranke delujući na političko, svesno ili nesvesno, pretvaraju ga u organizaciono. To je tipičan savremeni politički rijaliti šou. A kraja nema, političke stranke organizaciono i dalje jačaju, što je dobro, ali na štetu političkog i ideološkog, što nije dobro.
Desnica, i to nacionalna, narodnjačka i demokratska, koja teško može da funkcioniše bez ideologije i jakih programa, polako budi narod iz liberalno-demokratske letargije (centar, kvazidesnica i liberalna levica), koja je uspavala političku scenu i pretvorila je u rijaliti šou.
Aleksandar Vulin o “vojsci Kosova” kao uznemirujućem faktoru na Balkanu. Više o tome pročitajte OVDE.
Izvor: fakti.org
