Ratna drama „Zaspanka za vojnike” urađena je prema scenariju Nataše Drakulić i Predraga Antonijevića, po motovima „Srpske trilogije” pomalo zaboravljenog Stevana Jakovljevića, koji je u ovom romanu pisao o prelasku srpske vojske preko Albanije. Reč je o njegovoj prvoj knjizi o 1914. godini.
Patriotska čitanka, kako je svoje najnovije filmsko ostvarenje „Zaspanka za vojnike” naslovio režiser Antonijević, svojevrsno je Jakovljevićevo sećanje na ratne drugove, ali i poginule srpske vojnike u Prvom svetskom ratu, nad čijim grobovima cveta mali plavi cvet zaspanka. Otuda i naslov filma „Zaspanka za vojnike”.
– Zašto patriotska čitanka? Zato što je ovaj film slikoviti podsetnik šta je zapravo patriotizam. Film je namenjen mladom svetu, deci školskog uzrasta. Zaspanka je cvet korovastog oblika, koji je vrlo otporan i koji životinje ne jedu. Legenda kaže da raste na grobovima vojnika. To nam se učinilo kao lep poetski naslov za film. Radeći film „Zaspanka za vojnike” uglavnom smo se držali zapisa Stevana Jakovljevića, ljudi koje je on tokom ratnih dana sretao, upoznavao i koje je uostalom i opisao u svojoj trilogiji. Ono što je novina jeste da u filmu imamo i lik samog Stevana Jakovljevića. To je naša dramaturška intervencija, ali smo se držali njegovog jezika, dijaloga. Dakle, nismo menjali ništa od onoga kako je to autentično autor napisao. To je negde i snaga filma – kaže Predrag Antonijević.
Stevan Jakovljević, profesor biologije i učesnik Prvog svetskog rata, dolazi na 20. godišnjicu rada i otvaranje spomen-kosturnice u selo gde je nekada kao vojnik boravio sa svojom Petom tobdžijskom baterijom. Nažalost, susreće samo komandanta, a kroz njihova sećanja priča se o sudbini Pete tobdžijske baterije koja je prestala da postoji upravo u tom selu...
- „Zaspanka za vojnike” je i priča o hrabrosti i prijateljstvu, slozi i zajedništvu. U filmu nema ni psovki, ni nasilja, ni blata... Sve je uzdignuto, reklo bi se, na mitsku, romantičarsku ravan.
– Ima nasilja u nekom smislu, ali nema krvi. Želeli smo da film prilagodimo mlađim ljudima. Film ima tenziju, emociju, ali nema to grafičko nasilje. Poruka filma je jedna: kada se otadžbina brani, ne pita se. Ide se samo napred u odbranu svoje kuće i otadžbine. Ujedno se i postavlja pitanje koliko je nas taj Prvi svetski rat koštao? Koliko bi nas bilo da kroz tu golgotu nismo prošli?– poručuje Antonijević.
Izvor: Politika
