Piše: Pol Krejg Roberts
Jedan od razloga zbog kog je istina u opadanju jeste taj da istina počinje da se zasniva na emocijama, a ne na dokazima. Sve je u osećanjima. Čini se da je ovo započelo sa feministima, ali učenje žena da veruju svojim osećanjima, da su osećanja istina, nije se moglo zadržati samo u ženskoj svlačionici. To se proširilo i na muškarce, a sada i na neke mlađe muškarce.
Ovo sam naučio iz mejlova čitalaca. Neki su zbunjeni onim što im se čini da je promena sa moje strane da sam bio za Putina a sada protiv njega. Oni žele da znaju zašto je on prestao da mi se dopada. Drugim rečima, oni moju rastuću zabrinutost zbog njegove politike tumače kao indikaciju da mi se on više ne dopada.
Pišem o Putinovoj politici, a ne o mojim osećanjima prema Putinu. NJegova politika ignorisanja provokacija je neko vreme imala savršenog smisla. Pokazala je Evropljanima da je Putin, za razliku od Vašingtona, razuman i ne želi konfrontacije.
Putinova otvorenost i odgovorno ponašanje je bilo suprotno slici “ruske pretnje“ koju je Vašington usađivao u glave Evropljana. Postojala je nada će Evropa preći sa toga da bude ta koja omogućava Vašingtonovu agresiju na to da postane prepreka tome.
Problem sa politikom okretanja drugog obraza je to što ona može podstaći više provokacija i to da se poveća intenzitet tih provokacija. Pitanje koje sam postavio je o politici, ne o Putinu. Koliko dugo možete da se držite politike koja podstiče više provokacija umesto da postiže svoj željeni cilj?
Postojao je određeni pokret od strane nekih evropskih političara ka odgovornijem stavu prema Rusiji, ali to bi jednostavno moglo odraziti revolt prema Trampu ili biti taktika da se podstaknu veće subvencije iz Vašingtona da ih vrate nazad. Da li je to dovoljno kretanja da se nadoknadi sve provokativnije i sve više uvredljivo ponašanje Vašingtona i britanske vlade prema Rusiji?
Ovo je pitanje koje ja postavljam. To nema nikakve veze sa mojim osećanjima prema Putinu. To je izražavanje moje zabrinutosti da će intenziviranje provokacija rezultirati nuklearnim ratom.
Putinova politika blagog ili nikakvog odgovora nije rezultirala time da Evropa psotane kočnica Vašingtonovog agresivnog stava prema Rusiji. Umesto toga, Putinova politika poziva na sve intentizvnije provokacije.
Vašington je sada rekao da će napasti Siriju ukoliko Sirija pokuša da oslobodi pokrajinu Idlib. Vašington nameće više sankcija ruskim elitama, što će učiniti da oni postanu više neprijateljski nastrojeni prema Putinu. Ruski nacionalisti postaju besni zbog Putinovog neuspeha da odbrani čast Rusije. Čini se da Putinova politika nije formula za uspeh.
Dakle, pitanje je da li bi Putin trebalo da nastavi ovu politiku.
Mislim da je Putin dovoljno dugo sprovodio ovu politku i da bi trebalo da prekine provokacije tako što će iskoristiti svoj autoritet. To bi svetu poslalo poruku da idiotski Amerikanci i Evropljani vode svet u nuklearni rat.
Verujem da bi to uzdrmalo Evropljane, deo američkog Kongresa, i da bi dovelo do pritiska iz drugih zemalja na Vašington da ohladi svoje avione. Jedini razlog zbog kog se Vašington izvlači sa ubistvima jeste to što mu svet to dozvoljava, a svet to dozvoljava jer svet ne vidi moćnu zemlju koja se suprotstavlja Vašingtonu.
Možda grešim. Ipak, moje pitanje je u redu. Ruska vlada, a ne ja, treba da proceni da li njegova politika vodi ka željenom rezultatu ili suprotno od željenog rezultata.
Dokazi i racionalna razmišljanja moraju biti uključeni, a ne osećanja, ne materijalni interesi atlantističkih integracionalista i ruskog jevrejskog lobija koje The Saker naziva Petom kolonom.
Pitanje koje se nalazi pred predsednikom Putinom i ruskim narodom jeste da li Rusija može biti suverena zemlja nezavisna od Vašigtonove kontrole bez ulaska u rat. Moja zabrinutost je da ukoliko Rusija ne preduzme nešto brzo, jedine alternative su ruska predaja ili nuklearni rat.
Krvavi bilans kurdskih napada na Turke i njihove saveznike na severu Sirije. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: webtribune.rs
