Piše: Gorčin Stojanović
Pokojni srpski premijer, (onaj, sećate se, kog je zločinačka organizacija ubila kao psa, na ulici, zbog čega izvršioci robijaju, a da nismo sigurni je li ta zločinačka organizacija dokinuta, demontirana, rasturena ili je, pak, promenila način rada pritajivši se, a možda je, naprotiv, nikad jača i nikad prisutnija, pa nema potrebe za tajnim radom) voleo je metafore i, budući beše duhovitim čovekom, proizvodio ih je gotovo redovno. Metafora, onda kad je uspela i onda kad je nova, neovejana, sveža, jest izraz visokog duha. (Ubistvom premijera, i metafore su postale bedne ili se poseže za izanđalima. Tako se, između ostalog, očitava i opšte stanje duha.) Nema sumnje da višeg duha na visokom položaju nije bilo i neće ga ni biti u skorijoj budućnosti. Priznajem, iako sam vazda kritički nastrojen spram vlasti – to mi, uostalom, formacijski pripada, da upotrebim jednu vojn(ičk)u metaforu – uživao sam u ponekim od tih metafora, osobito onda kad su gađale onaj tanki sloj "nove klase" (što bi rekao Milovan Đ.) koja se uvek, kao masna skrama na ustajaloj čorbi, nakupi po površini svake nove vlasti.
Jednu, međutim, zamerio sam ubijenom premijeru, na istom ovom mestu, pre petnaestak godina. Bila je to ona o "borbi vrabaca u prašini“, a povodom sukoba univerzitetskog profesora, člana izvesnog regulatornog tela, i jednog vlasnika medija namenjenog širokoj potrošnji, koji je tadašnja vlast pokušala prometnuti u sopstvenu polugu, što iz naivnosti, što iz neznanja, što iz oportunizma, što iz standardne vlastodržačke bahatosti koja ne podrazumeva uvid u posledice - sasvim svejedno.
Nije to bila "borba vrabaca u prašini", bio je to, mišljah tada, a potonji su me događaji u to uverili, temeljni civilizacijski sukob. Metafora beše neuspela i već stoga što, ako je na jednoj strani i bio vrabac, na drugoj beše nekakva groteskna vrana, poput onih iz Hičkokovih „Ptica“ – ptičurina-grakalica, "adaptativna i oportunistička", kako veli prirodoslovno znanje, "sklona uništavanju dobara i širenju i prenošenju zaraza“. Treba li reći da je ta ptičurina pobedila u neravnopravnoj borbi? I da je to učinila uz pomoć onih struktura na koje se oslanja svaka vlast, a koje uključuju i one nedemontirane delove zločinačkih udruga?
Nije taj događaj, oličen rđavom metaforom, ključan po potonji tok stvari u ovoj dolini plača, ali je, u sadejstvu sa sličnim, delić slagalice razloga za ovo na šta liči život danas i ovde. Autoritarni poredak razuzdanog moćništva, zasnovan na simbiozi političkih, kriminalnih, finansijskih i inih nepočinstava, delimično je i posledica ondašnjeg nerazumevanja proste istine – cornix cornici okulos non effodiet. Vrana vrani…
Izvor: Blic
