Pravda

Piše: Miroslav Lazanski

Na kra­ju ve­žbe usle­di­le su iz­ja­ve na­ših i ru­skih ofi­ci­ra za me­di­je. Te za­jed­nič­ke fot­ke de­lom go­vo­re o na­šem ka­šnje­nju u di­zaj­nu uni­for­me kao de­lu voj­nog imi­dža. Na­i­me, pi­lot­ski kom­bi­ne­zo­ni na­ših ofi­ci­ra na tim fot­ka­ma ni­su baš re­prezentivni, a ka­pe be­ret­ke ve­ro­vat­no još u sve­tu no­se sa­mo pi­lo­ti na­šeg rat­nog va­zdu­ho­plov­stva.

Iz­ba­ci­li smo iz upo­tre­be onu po­zna­tu ka­pu „ti­tov­ku”, a va­ri­ja­ci­je „ti­tov­ke” ima­ju pi­lo­ti sko­ro svih avi­ja­ci­ja NA­TO dr­ža­va, pa čak je da­nas no­se i ru­ski pi­lo­ti. Viđe­no na Ba­taj­ni­ci. Čak i ge­ne­ra­li ame­rič­kog rat­nog va­zdu­ho­plov­stva, ge­ne­ra­li ame­rič­ke kop­ne­ne voj­ske no­se, osim šap­ke, i ka­pe „ti­tov­ke”. Slič­ne „ti­tov­ke” ima­ju i bu­gar­ski, hr­vat­ski i ru­mun­ski pi­lo­ti, sa od­re­đe­nim pre­klo­pom. U vre­me ka­da su i ru­ski ge­ne­ra­li mo­di­fi­ko­va­li svo­je šap­ke, ni­su vi­še ona­ko ogrom­ne kao u vre­me So­vjet­skog Sa­ve­za, mi smo na­šim pi­lo­ti­ma na­me­ni­li kla­sič­nu be­ret­ku.

Ob­ja­šnje­nje je bi­lo da je „ti­tov­ka” bi­la sim­bol ko­mu­ni­zma, pa on­da da ka­da se pi­lot na­đe po­red avi­o­na ko­ji je star­to­vao mo­tor „ti­tov­ka” la­ko od­le­ti sa gla­ve pra­vo u usi­snik mla­znog mo­to­ra... Kao da i be­ret­ka ne mo­že da od­le­ti sa gla­ve, ona­ko ve­li­ke ka­ko ih no­se ne­ki na­ši ofi­ci­ri i voj­ni­ci vi­še su pa­la­čin­ke, ili je­dro, ne­go voj­nič­ka ka­pa. Ka­da sam pre vi­še go­di­na upi­tao jed­nog na­šeg ge­ne­ra­la ka­da će­mo na­u­či­ti da le­po no­si­mo be­ret­ku, od­go­vo­rio mi je da je pro­blem što se ona pro­iz­vo­di u sa­mo dve ve­li­či­ne: ma­la i ve­li­ka. Za­to to­plo mo­lim pro­iz­vo­đa­ča na­ših be­ret­ki da ih pra­vi u vi­še ve­li­či­na, po­što ni­je sva­či­ja gla­va za be­ret­ku. Kao i ka­pa šil­te­ri­ca, sto­ji sa­mo mr­ša­vim ofi­ci­ri­ma i voj­ni­ci­ma. Ako su di­zaj­ne­ri išli na ne­ku kom­bi­na­ci­ju ka­pe šil­te­ri­ce s am­bi­ci­jom pod­se­ća­nja na ka­pe ofi­ci­ra Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je on­da se ni­je us­pe­lo. Ofi­cir ko­ji ima po­za­di ma­lo vi­še ko­se sa ta­kvom ka­pom li­či na bej­zbol igra­ča. Onaj ko­ji ima ja­ču gla­vu, od­no­sno ši­re li­ce, sa ta­kvom ka­pom li­či na še­fa že­le­znič­ke sta­ni­ce u BiH.

Što se ti­če na­ših pi­lot­skih kom­bi­ne­zo­na oni, naj­bla­že re­če­no, de­lu­ju skrom­no u od­no­su na NA­TO pi­lot­ske kom­bi­ne­zo­ne. Ne mo­že­mo da ima­mo avi­o­ne pe­te ge­ne­ra­ci­je, ali ba­rem mo­že­mo da na­šim pi­lo­ti­ma obez­be­di­mo kom­bi­ne­zo­ne ka­kve ima­ju NA­TO pi­lo­ti. Jer, pi­lo­ti­ma je i  kom­bi­ne­zon pi­ta­nje imi­dža. Da ba­rem ka­da je pred ka­me­ra­ma bu­de kao „top gan”... 

Da­kle, na­ši i ru­ski pi­lo­ti ve­žba­li su na ne­bu Sr­bi­je i bli­sku va­zdu­šnu bor­bu. Is­ku­stva iz po­sled­njih ra­to­va po­ka­zu­ju da je ta­kve bor­be sve ma­nje, da avi­on ko­ji ima ra­dar ve­ćeg do­me­ta i sve­ra­kurs­ne pro­jek­ti­le va­zduh–va­zduh ve­ćeg do­me­ta uz do­bro elek­tron­sko ome­ta­nje i ne­ma po­tre­bu da uop­šte i ula­zi u bli­sku va­zdu­šnu bor­bu. Vi­dim te na 150 km, imam ra­ke­tu do­me­ta 80 km ko­ju ne mo­žeš da ome­taš, imam bo­lju elek­tro­ni­ku, u mre­žno-cen­trič­nom si­ste­mu sam, lan­si­ram i odva­jam u stra­nu...

Da­kle, ako mo­der­ni­za­ci­ja na­ših „mi­go­va-29” osta­ne sa­mo na ni­vou ugrad­nje me­đu­na­rod­nog si­ste­ma ko­mu­ni­ka­ci­je, ra­di pre­sre­ta­nja u op­ci­ji de­žur­ne pa­re, od­no­sno ako se šest do­ni­ra­nih ru­skih „mi­go­va-29”, vi­zu­el­no raz­li­ku­ju od na­ših „mi­go­va-29” po „gr­bi” iza kok­pi­ta, a u „gr­bi” je do­dat­ni re­zer­vo­ar go­ri­va,  da­kle ako ih sa­mo do­vo­di­mo na ni­vo ka­kav tre­nut­no ima­ju na­ši „mi­go­vi-29”, on­da će hr­vat­ski F-16 „ba­rak” bi­ti ne­sum­nji­vo bo­lji apa­ra­ti. Mi mo­ra­mo svih de­set „mi­go­va-29”, plus če­ti­ri „mi­ga-29” iz Be­lo­ru­si­je, za ko­je tek tre­ba da pot­pi­še­mo ugo­vor, da­kle mo­ra­mo ih mo­der­ni­zo­va­ti za­i­sta na ni­vo ge­ne­ra­ci­je „če­ti­ri plus”. Uz ta­kve avi­o­ne idu ja­či ra­da­ri i naj­no­vi­je ru­ske ra­ke­te va­zduh–va­zduh sred­njeg i ve­li­kog do­me­ta. Je­ste ru­ski pro­jek­til R-73 i zva­nič­no naj­bo­lja ra­ke­ta va­zduh–va­zduh krat­kog do­me­ta, ali teh­nič­ki su­per­i­or­ni­ji pro­tiv­nik ne­će vam ni da­ti pri­li­ku da je lan­si­ra­te u bli­skoj va­zdu­šnoj bor­bi. Od­no­sno po­sle pro­la­ska avi­o­na kroz „tra­vers” , po­lo­žaj pro­tiv­nič­kog avi­o­na na bo­ku, po­sle pri­bli­ža­va­nja na su­sret­nim kur­se­vi­ma i „brejk”, na­gli za­o­kret uz mak­si­mal­no op­te­re­će­nje i sma­nje­nje br­zi­ne, to su ne­ki od ele­me­na­ta „dog faj­ta”, kojeg je u stvar­no­sti mo­der­nog va­zdu­šnog bo­ja sve ma­nje. I o to­me tre­ba vo­di­ti ra­ču­na...

Pro­je­kat na­šeg PVO si­ste­ma „pa­sars-16”, po­zna­tog i kao „ter­mi­na­tor” se na­sta­vlja. Reč je to­pu „bo­fors L-70” ka­li­bra 40 mm sme­šte­nom na ka­mi­o­nu FAP-2026. Top je šved­ske pro­iz­vod­nje, iz ar­se­na­la je JNA u ver­zi­ji ka­da ga je vu­kao ka­mi­on, ali uz nje­ga je uvek išao ra­dar „ži­ra­fa”. Da­kle „bo­fi” je bio sta­ci­o­nar­nog ti­pa, ni­je u JNA bio trup­na PVO na mar­šu. Sa­da ga sta­vlja­mo na ka­mi­on, do­bi­ja mo­bil­nost, ali ne vi­dim na nje­mu ra­dar „ži­ra­fu”. Čak i mno­go sta­ri­ji trup­ni mo­bil­ni PVO si­ste­mi ima­ju na se­bi in­te­gri­sa­ni ra­dar, od „ro­lan­da” do „tun­gu­ske”. O „pan­ci­ru” da i ne go­vo­rim. Da li to zna­či da će naš „pa­sars-16” šle­pa­ti „ži­ra­fu” kao kamp pri­ko­li­cu? Ili je „pa­sars-16” sa­mo za pran­gi­ja­nje po kop­ne­nim ci­lje­vi­ma?      

Pročitajte OVDE šta to Kina želi a tvrdi Lazanski.