Piše: Miša Vacić, Srpska desnica
Deceniju kasnije, poslednji događaji iz Pariza potvrđuju da smo bili u pravu.
Nije Makronova Francuska svojim ponašanjem uvredila samo Srbiju i srpski narod. Na prvom mestu, moralno posrnula Francuska pljunula je svojim precima u lice, i pokazala da ih nije dostojna. Kao ni našega prijateljstva.
Tragikomična opravdanja o tome kako je protokolarna greška teroristu Tačija „svrstala“ na stranu „pobednika“ Velikoga rata, kao i izvinjenja diplomata nama ništa ne znače. Uvredljivo je samo po sebi i to, što je isti uopšte dobio poziv da prisustvuje proslavi. A šta reći o tome što se u Parizu, uz nekada savezničke zastave, vijorila i zastava lažne države, čiji su teroristi kidisali na srpski narod i pre jednog veka. Baš kao što to čine i danas.
Prethodnih dana, mnogi su isticali da bi Srbija na najvišem nivou trebalo da učestvuje u proslavi u Parizu i da bi bila velika šteta kada bi predsednik Srbije odustao od puta, uprkos evidetnim nipodaštavanjima Srbije.
Pogrešili su.
Srbija, srpski narod i sve institucije naše države, imaju moralnu obavezu da herojske pobede predaka i njihovih saveznika ubuduće prostavljaju dostojanstveno, u atmosferi i okruženju kojega se nećemo stideti.
Na prvom mestu - ne treba Srbija da slavi nikakav ,,Dan primirija“ već DAN POBEDE! Nije se srpski vojnik primirio već pobedio. Posle golgote srpski narod je doživeo vaskrs i naša je dužnost da to nikada ne zaboravimo.
Ugledajmo se na Poljsku, čije državni vrh nije bio na skupu ,,primirija“ u Parizu već na veličanstvenom svepoljskom maršu u Varšavi zajedno sa 250.000 rodoljuba. Umesto poniženja koje je doživela Srbija, Poljskoj se desilo nacionalno oduševljenje.
Za razliku od mnogih koji su se našli u Parizu, Srbija i srpski narod imaju moralno pravo da dostojanstveno slave pobedu jer kako pre jednog veka ogorčeno reče nemački Car Vilhelm: „62.000 srpskih vojnika odlučilo je rat.“
Autorski tekst Miše Vacića o ispadima Sulejmana Ugljanina pogledajte OVDE.
Izvor: Alo
