Piše: Prof. dr Slavko Karavidić
Svojim podvižničkim životom, duhovno usklađenim mislima i delom doprineo je duhovnom vaspostavljanju srpskog naroda. Bio je duhovna svetlost i stožer.
Učinio je da se srpstvo i pravoslavna vera čuvaju i neguju u vremenu, u čoveku, u reči, u jeziku...
Posedovao je zadivljujuću moć promišljene namere, budio skrivenu dobrotu, čovečnost, bogoljublje i bratoljublje.
Reči blage, a dokazi jaki - njegov život. Nije rasipao reči - u malo reči više mudrosti, bogatstva zvučne brojanice i melodijskog prepleta zahvaćenog na izvoru najčistijeg srpskog jezika.
Uvek pružena ruka, topla, puna sunca, govorila je jezikom liturgijskim unoseći snagu svetosavskog pečata pravoslavlja.
Sve oko sebe merio je dubinom svoje vere i miomirisom svoje duše.
Svojim rukama izrezbario je Vujanski krst kao neuobičajeni izraz neizmerne blagodarnosti za svoje čudesno isceljenje u manastiru Vujan.
Verovao je da simbol krsta ne predstavlja samo ideju Hristovog učenja i njegovih muka, već i ono što je najvažnije - ideju dostignutog morala i duhovnog cilja.
"Budimo ljudi!... - govorio je. Krst je ključ vrednosti koja vernike i nevernike čini civilizacijski uspostavljenim.
Kako ga je shvatao tako je shvatao i sebe - pobožan je ko zna, Srbin je ko zna.
Gde god da je išao nosio je brojanicu, molitvenik i Sveto pismo sa sobom, a molitvu u srcu i na usnama.
Ostavio je bokore mudrosti, potoke bistre vode pravoslavlja... Naše je da ih ne mutimo.
Da, Patrijarh Pavle je bio i ostao, preobrazio se u svetlost, prisutan Duhom svetim.
Izvor: Pravda
