On je u intervjuu za Balkan Info ispričao šta se se sve dešavalo petog oktobra, zašto mu nije bilo dozvoljeno da zauzme Skupštinu, kako mu je Tadić uništio karijeru, o čemu je pričao sa Miloševićem u Hagu...

O petom oktobru

General Nebojša Pavković mi je negde oko 10 časova naredio da zatvorim Ibarsku magistralu. Pošto sam imao imao jedinicu u Maloj moštanici oni su stigli na to mesto ali me je komandant te jedinice izvestio da je kolona iz Čačka već prošla i da prolaze samo pojedinačna vozila. Pitao me je da li da zatvori Ibarsku ja sam rekao da onda to ne treba da se radi. Potom sam dobio zadatak da zatvorim novosadski put. Tamo su mojim ljudima kada su stigli rekli policajci da put ne treba da se zatvara. Posle nekih sat vremena sam dobio zadatak da zatvorim u visini Bubanj potoka auto-put. Rekli su mi da zatvorim samo pravac iz Niša. Ja sam im tada rekao da treba zatvoriti obe trake jer ako se to ne uradi onda će oni iz pravca Niša samo ući u suprotne trake i nastaviti ka Beogradu. Pripadnici MUP su na svaki način hteli da uvuku vojsku. Bio sam prisutan kada su pripadnici policije rekli vojsci - Pa šta čekate, što ne intervenišete. Pobiše nas kod Skupštine.  Ja pozovem svoje ljude i kažu mi da je bilo pucnjave ali da se ne dešava to o čemu policajci pričaju.

Zašto nije tenkovima zauzeo skupštinu?!

U jednom momentu, bio je ceo kolegijum načelnika generalštaba, ja sam bio pozvan. Tada mi je rečeno da ja treba da idem sa mojom jedinicom i da oslobodim plato ispred Skupštinu i samu Skupštinu. To mi je naredio general Pavković. A onda sam im ja svima rekao: Gospodo, ja sam se borio u tri rata braneći srpski narod. Prolio sam mnogo krvi neprijatelja srpskog naroda u borbi. Nikada nisam prolio ni kap srpske krvi. Danas to verovatno neće moći da prođe bez prolivanja srpke krvi... Ali treba da znate kada moja tenkovska kolona stigne pred Skupštinu i zauzme raspored koji joj ja odredim, jer i ja ću biti tamo, pre nego što stignu svi tenkovi i transporteri vojska će dobiti zadatak da jedni druge štite. Ne topovima naravno, ali da se štite mitraljezima. Tako da svako onaj ko bude pipno moj tenk ili pokuša da se popne na tenk, da mi davi vojnike, biće likvidiran istog momenta i to bez opomene. Dakle svako ko se popne na tenk i transporter biće odmah ubijen. Za mene moji vojnici nemaju cenu. E onda je neko iz tog kolegijuma rekao - E pa ne može to tako, moja deca su tamo. A ja mu kažem: To je tvoj problem što su tvoja deca tamo. Moja deca nisu tamo. Ali moja deca su u transporterima i tenkovima. Niko ne može da pali moje tenkove i transportere i da ubija moje vojnike. Samo pod tim uslovima ja idem i zauzeću Skupštinu i sve što treba. Zbog tih mojih komentara mi je Pavković rekao da ne idem na Skupštinu već da jedinicu sa Bubanj potoka vratim u kasarnu Stepa Stepanović.

O vojnicima koji su prešli na stranu demonstranata

Kada je prošao peti oktobar, ova jedinica koja je prešla na stranu demonstranata ona je mobilisala i svoju rezervu, a to su bile upravo Legijine Crvene beretke. Onda su mi neki rekli kako će ta jedinica napasti i zauzeti Generalštab i još neke objekte ja sam svim svojim jedinicama dao zadatke u vezi sa tom jedinicom ako bi nešto ona pokušala. Doveli smo šest PRAGA. Dve su bile u krugu VMA a ostale su bile u krugu Vase Čarapića ali su im cevi gledale prema objektu Instituta bezbednosti gde su se nalazile Crvene beretke. Tada sam poslao jednog svog poukovnika koji je bio iz domena obaveštajne službe da ode na Novi Beograd. On je otišao u jedan kafić gde je Legija svraćao svakog dana. Pošto su se oni znali, čim ga je Legija video pitao je tog mog pukovnika: - Zašto je vojska opkolila moj objekat? - Kako opkolila tvoj objekat? Vojska se nalazi u svojoj kasarni i u krugu VMA da zaštiti svoje objekte, odgovorio mu je pukovnik. - Ali cevi gledaju ka mom objektu a vojnici sede ili na oruđima ili su pored oruđa sa šlemovima na glavi, rekao je Legija a pukovnik mu je rekao: - Ti pazi dobro šta radiš. - Zar tebi pada napamet da bih ja mogao da napadnem vojsku? - Ne znam, ali u koliko bi to pokušao to bi za tebe bio kraj, poručio mu je pukovnik.

O Legiji

Legija i ja nikada nismo imali neku komunikaciju ali smo se sretali u ratu. Dva puta smo učestvovali u istom borbenom dejstvu, a Legija je inače svaki put zakasnio... Jednostavno on je bio samostalna jedinica. Bio je vezan za DB. Slušao je on komandu MUP ali je radio kako je on hteo. NJegova jedinica je bila najbolčja jedinica koju je MUP imao sve. A za svako borbeno dejstvo je tražila od vojske i uvek dobijala i tenkove, i artireljiju, i transportere… Ali ja sam uvek veorovao svim drugim jedinicama MUP nego Crvenim beretkama baš zato jer su ove druge jedinice slušale svoju borbenu komandu. Znam za dva slučaja kada je Legijina jedinica kasnila. Taj poslednji put 1999. godine zbog tog kašnjenja se izvukao šiptarski generalštab koji je tu trebalo da bude uništen. Mi smo prešli 14 kilometara da bi došli u poziciju da blokiramo taj generalštab a Legija je trebalo da pređe samo 500 metara. On nije prešao tih 500 metara celog tog dana. Tek narednog dana ujutru je krenuo. Ali se taj šiptarski generalštab izvukao tokom noći. Mi smo samo uspeli da uništimo delove specijalne jedinice koja je čuvala generalštab.

O Borisu Tadiću

Sve dok nisam došao u Generalštab nisam imao kontakte sa čelnicima DOS. Bio sam na Vojnoj akademiji itime sam se bavio. Kad sam došao u Generalštab po prirodi posla sam se sretao sa predstavnicima tadašnje vlasti. Borisa Tadića sam, kada je bio ministar odbrane, jedno dva puta ispraćao sa aerodroma Batajnice. Od mene je on uvek dobijao samo moje stavove iako sam ja znao kakve bi on odgovore voleo da dobije. Kada sam bio penzionisam ja sam se tri puta sudio sa Tadićem kao predsednikom države i sva tri puta sam ga dobio na sudu. Tako da su sudovi sve njegove odluke u vezi mene poništili. Ali mi je on faktički, kada me je penzionisao, uništio karijeru. Jer u trenutku kada sam penzionisan ja sam mogao još 15 godina da radim u vojsci. Inače načelnik Generalštaba je u ono moje vreme bio daleko važniji od ministra odbrane. Kasnije je sve to promenjeno, tako da je danas načelnik Generalštaba gotovo obična krpa. Stoji pored ministra a ne sme da progovori.

O Vuku Jeremiću

Koliko znam Vuk Jeremić je služio vojsku u Jakovu. Navodno služio... Da je makar hteo da služi civilno vojsku, to bi bilo pošteno, pa da ga onda Tadić stavi u svoj kabinet. Ali on je hteo da služi vojsku u uniformi a došao je, a to je moja jedinica, u Jakovo, obukao uniformu i otišao kod Tadića. Ne znam koliko je puta ukupno došao u svoju jedinicu pre nego što se razdužio.

O Slobodanu Miloševiću i Hagu

Bio sam tri puta u Hagu, dva puta u predmetu Milošević a jednom u predmetu Lazarević, Pavković i ostali… Pošto se Milošević sam branio imao je prava da priprema svedoke. Onda sam ja šest dana dolazio kod njega. Od toga sam tri dana bio po ceo dan. NJemu je suđenje trajalo samo tri dana u nedelji. Razgovori sa njim su bili normalni. Razgovarali smo i o drugim stvarima. Pričali smo o porodicama, upoznao je moju suprugu, raspitivao se šta ja radim, kako sam. Često su nas prekidali, a najviše nas je prekidao upravnik zatvora. On je dolazio stalno kako bi obavestio Miloševića kako su stvoreni uslovi da Miloševićeva supruga dođe. Milošević se radovao tome ali to je sve bila farsa, ona nikada nije bila u Hagu jer oni to nikada nisu završili do kraja.

Vladeta Jerotić otkrio pre smrti detalje o Josipu Brozu Titu, ali to nije sve. Pogledajte OVDE.

Izvor: Kurir, Balkan Info