Prema mišljenju Predraga Rajića iz Centra za društvenu stabilnost, dešavanja na samitu APEK-a samo su nastavak trgovinskog rata između SAD i Kine, kojem smo svedoci već gotovo godinu dana, a koji poprima i svoje političke konotacije.
On podseća da Vašington delovanje Kine u Južnom kineskom moru smatra agresivnim i da podržava zahteve vlada manjih država koje se graniče sa Kinom, u smislu zaštite njihovih interesa u sudaru sa Pekingom.
„Sa druge strane, Vašington takođe želi da, koliko god je to moguće, umanji deficit koji ima u spoljnoj trgovini sa Kinom, koji je na godišnjem nivou zaista ogroman. U tom smislu, Amerika neće tek tako dopustiti Kini da, kako se predviđa, za desetak godina postane i formalno najjača ekonomska sila na svetu“, ocenjuje Rajić.
Kada se posmatra protekli samit APEK-a, Rajić dodaje da je više nego jasno da američka doktrina prebacivanja vojnog i političkog strateškog interesa SAD na Daleki istok poprima i simboličan karakter, s obzirom na to da američki potpredsednik Majk Pens više ne pominje Daleki istok, Pacifički region ili Južno kinesko more, već isključivo Indo-pacifički region.
„Američko političko i vojno ulaganje u taj region je jasno. SAD će se, između ostalog, u narednom periodu truditi da, koliko god je to moguće, ojačaju kontakte i odnose sa Indijom kako bi zauzdali Kinu. Trudiće se da ulažu u Indiju i da motivišu američke ulagače da investiraju u tu zemlju, jer je to država koja je kulturološki nešto kompatibilnija sa Amerikom za razliku od Kine i u kojoj veliki broj stanovnika govori engleski jezik. Takođe, Amerikanci i Indijci imaju sijaset zajedničkih interesa, a pre svega taj što se i jedni i drugi plaše narastajućeg uticaja Kine, svako iz svog razloga“, napominje Rajić.
Američko „zauzdavanje“ Kine će, veruje Rajić, ići „bočno“, odnosno, SAD će ulagati u države koje se graniče sa Kinom.
„U tom smislu, interesantno je američko savezništvo sa jednom državom koje je započeto još u vreme administracije prethodnog predsednika SAD, a sada se ponovo pojačava i produbljuje. Reč je o Vijetnamu koji, uprkos istoriji odnosa koje ima sa SAD, sada u Americi vidi potencijalnog saveznika, u želji da zaštiti svoje interese u odnosu na narastajuću moć Kine. Vijetnam je takođe jedna ozbiljna država u smislu ljudskog potencijala i narastajuće ekonomije, tako da me ne bi iznenadilo da u narodnom periodu, nakon Papua Nove Gvineje, Vijetnam postane jedna od država gde će Amerikanci instalirati svoje vojne baze“, naglašava Rajić.
Kada je reč o Papua Novoj Gvineji, odluka SAD da se pridruže Australiji u razvoju mornaričke baze na toj teritoriji, takođe predstavlja simboličan akt Vašingtona.
„Na Papua Novu Gvineju Kinezi su u poslednje vreme obratili pažnju i pokušali su da nekom vrstom ’meke sile‘ tamo ojačaju svoj uticaj. Amerikanci su im na ovaj način stavili da znanja da jasno čitaju namere Pekinga, a takođe je zanimljivo što to čine zajedno sa Australijom. To potvrđuje tezu koju Amerika sprovodi u ovoj deceniji, da se ne meša više direktno u odnose i ne rešava direktno probleme sa trećim partnerima ili sa nešto manjim i slabijim državama u političkom smislu, već prepušta određenim regionalnim igračima da te probleme rešavaju uz konsultaciju i savezništvo sa SAD. Oni to rade, bukvalno, širom sveta i takve saveznike imaju na Dalekom istoku u Japanu, u muslimanskom svetu u Saudijskoj Arabiji, u Okeaniji je imaju u Australiji, a nešto slično je trebalo da bude Nemačka u EU, ali to nije baš zaživelo“, ukazuje Rajić.
I ruski ekspert za probleme azijsko-pacifičkog regiona Vladimir Terehov smatra da baza na Papua Novoj Gvineji sada ima dodatnu važnost.
„Kina je ’bacila oko‘ na ovaj region, što smeta Americi, koja korak po korak, iz vojne perspektive, ’osvaja‘ region. Od odnosa između dva vodeća igrača, Kine i SAD, zavisi mnogo toga u svetu, a njihovi odnosi se zaoštravaju. Tramp je zapretio da će, ako Kina ne učini određene ustupke u sferi politike tarifa, tehnologija, patenata, SAD podići carine čak i na sledeću kvotu od 250 milijardi dolara. Drugim rečima, biće izvršen udar na čitav izvoz iz Kine u SAD, a tu bi se već radilo o 500 milijardi dolara. To bi zaista bio izuzetno snažan udar, ali to za SAD nije hitno i neodložno pitanje, već može da sačeka neko vreme. Meni se zato čini da je ovo sada nekakvo međustanje. Kao da je momenat kada su se okolnosti zaoštravale prošao, a za sada, pred sledećom etapom, dva glavna igrača su se zaustavila“, ocenjuje Terehov.
Predrag Rajić kaže da ostaje da se vidi da li će privredni sukob Vašingtona i Pekinga ubuduće poprimiti i neke druge dimenzije i konsekvence.
„To pre svega zavisi od toga kakav će biti odgovor Kine na akcije SAD. Za sada se Peking uglavnom uzdržavao. Ako posmatrate rat tarifama, videćete da je Kina blaže odgovarala na američke izazove. Sa druge strane, Amerika je očigledno procenila da u ovom momentu ima jače karte i da je bukvalno poslednji čas da izazovu Kinu i da je ’zauzdaju‘, pre svega na polju intelektualne svojine. To je proces koji je očigledno dugo osmišljavan i koji će trajati. Međutim, Kinezi imaju tradiciju i kulturu strpljenja i ja verujem da će oni u tom pravcu ići, odnosno trudiće se da ne izazovu Trampa i da ovaj sukob ne eskalira, kako bi pokušali da izlobiraju promenu američke politike u periodu nakon izbora 2020. godine“, smatra Rajić.
Što bude blaži odgovor Pekinga, to će manje sukob sa Vašingtonom eskalirati, veruje Rajić.
„U suprotnom, Tramp je spreman da ide do kraja i neće ni on ni njegova administracija imati nikakav problem da oštar pristup prema Kini izlobiraju i kod drugih centara moći u SAD — Stejt departmentu, Pentagonu i Kongresu“, zaključuje Rajić.
Pročitajte OVDE kakva se to eskalacija dešava u Donbasu.
Izvor: rs. sputniknews
