Piše: Lorenzo Vita

Ali Zapad, koji je napravio pakao od te Libije, nije zamenio drugu supersilu. Posle Gadafija, nije stigao drugi lider, već je eksplodirao građanskirat. Rusija je uspela da se pretvori u sve dinamičnijeg i sve neophodnijeg aktera. Italija to zna veoma dobro, jer je Đuzepe Konte (sada italijanski premijer) išao u Moskvu kako bi povukao Rusiju na svoju stranu.

Za razliku od onoga što se dogodilo u Siriji, Moskva nije odmah (i definitivno) izabrala saveznika. Ovde nije bilo Bašara al Asada da ga brane protiv napretka Islamske države. A nije bilo ni bandi džihadista koji su spremni da poraze savezničku vladu ili suprotstavljenih sila željnih da sruše sistem saveza.

Ovde je bilo haosa. A u haosu, Putin je preferirao da igra na drugačiji način, ne fokusirajući se na jednog igrača, već pokušavajući da vodi dijalog sa svima.

Kremlj nikada nije skrivao simpatije prema Kalifi Haftar, snažnom čoveku iz Kirenajke. Dokaz o ovome je i najnovije putovanje libijskog maršala u Moskvu, gde se sastao sa ruskim ministrom odbrane Sergejem Šojgu. NJih dvojica su razgovarali, pisalo je na zvaničnoj stranici libijske nacionalne vojske, “o strategijama za rešavanje libijske krize i borbi protiv terorizma.“

Međutim, Rusija nikada nije porekla priznanje Fajezove vlade za nacionalno jedinstvo u Saraju. A ova potvrda je došla i sa putem ministra ekonomije vlade nacionalnog jedinstva u Moskvu, Nasera al Darsija, koji je otišao u rusku prestonicu da razgovara sa svojim sagovornicima u Kremlju, posebno sa zamenikom ministra Mihailom Bogdanovim (koji će biti u Palermu predstavljajući rusku vladu).

Dvostranački izbor koji ima posebnu svrhu: da se suprotstavi posredničkoj moći i da je neophodan za sve strane korisne za rusku strategiju. Kao šef ruske kontaktne grupe za Libiju, Lev Dengov, rekao je u intervjuu za Komersant: “U Libiji ne želimo da se pridružimo ni jednoj od borbenih partija.

Libija između Alžira i Egipta

Geografski, Libija je postavljena između Mediterana i Sahare u pravcu sever-jug, ali i između Egipta i Alžira na istoku i zapadu. Ove dve zemlje su ključne za Rusiju u Severnoj Africi. Alžir ima dugu tradiciju ekonomskih i vojnih sporazuma sa Moskvom, koji se nastavljaju i danas, naročito u sektoru oružja. Da bi ovom izveštaju dali neku brojku, ruski ambasador u Alžiru, Igor Beljaev, otkrio je da je alžirska vlada kupila polovina oružja koje je Rusija prodala u Africi.

Odnosi između ove dve zemlje pomažu uspostavljanju odnosa i sa zapadnom libijskom granicom, gde su prisutne alžirske snage. Štaviše, ne breba zaboraviti da Alžir ima loše odnose sa Haftarom (saveznikom Moskve), ali je on i fundamentalni izvoznik gasa u Evropu (posebno za Italiju). Ovaj čudan zaplet znači da su Alžir i Moskva takođe obavezni sagovornici o Libiji.

Ali, pre svega, Egipat je čvrsta osa koja je sagrađena na frontu libijskog dosijea. U tom smislu, Haftar je savršena tačka kontakta. Putin ne može u potpunosti podržati maršala Tobruka, ali to može učiniti indirektno preko Kaira. Rusko-egipatski odnosi su na najvišim nivoima: Putin i Abdel Fatah al Sisi dele mnoge ideje o istočnoj mediteranskoj strani Severne Afrike. A Haftarove snage podržavaju i egipatska vojska i ruska komanda, koja je izgleda već prisutna u Kirenajki preko preko specijalnih jedinica po ugovoru sa privatnim ruskim kompanijama. Za Kremlj, nepohodno je imati Egipat na svojoj strani. Ne samo za Libiju, već i za Bliski Istok.

Zašto je Rusija zainteresovana za Libiju

Rusija je zainteresovana za Libju iz nekoliko razloga. Pre svega, glavni razlog: strateški. Moskvi je oduvek bilo potrebno da ima ispostave na Mediteranu. Pristup toplim morima je od fundamentalnog značaja za pomorsku strategiju Kremlja. A imati saveznike na Mediteranu nije uopšte jednostavno, jer je ta igra kompleksna i mnogo je umešanih sila.

Gadafijeva Libija je mogla biti valjan saveznik. Ne kao Asadova Sirija, ali svakako nije predstavljala partnera SAD-a. Nejgov pad je ugrozio slobodu manevrisanja Rusije na centralnom Mediteranu. Stoga, jasno je da Putin nije mogao da skine oči sa libijskih obala.

Tim interesima vojne prirode su se pridružili i ekonomski interesi. U suštini postoje tri smernice na kojima se razvija ruska politika u Africi i na Bliskom istoku: energija, infrastruktura i oružje. A na ove tri linije se takođe gradi i ruska politika u Libiji. Ministar Darsi, u Moskvi, je potvrdio sporazume sa Rusijom za izgradnju brze pruge Bengazi-Sirte, u oblasti koja je i dalje pod kontrolom Haftara. Sporazum vredan 2 milijarde dolara koji za Libijce pre svega znači razvoj i povezanost različitih delova zemlje.

Rusija je jasno zainteresovana za činjenicu da njene kompanije budu uključene u rekonstrukciju Libije. Ali infrastruktura je samo mali deo ekonomskih interesa Moskve. Rosnjeft, ruski energetski gigant, već je potpisao sporazume sa Nacionalnom naftnom korporacijom (NOC) za istraživanje, vađenje i kupovinu nafte.

U Rosneftu, takođe postoje i Gazprom i Tatneft, koji su već uključeni u ovu severnoafričku zemlju, a ovi drugi posebno u Sirtu i Gadamesu. Tri giganta koja predstavljaju tri oružja energije sa kojima Rusija želi da se vrati u libijski meč posle nekoliko godina isključenja. I upravo iz tog razloga su SAD ponovo počele da se aktiviraju u Libiji i na energetskom frontu: pitanje koje takođe utiče na Vašingtonove interese.

Treći sektor: oružje. Ključna industrija za Kremlj, naročito u Africi i Aziji. Izazov između Rusije, Kine i SAD takođe utiče na ratni sektor. A Libija je deo ove velike igre. U predratnoj Libiji, Mosvka i Tripoli su imali izuzetno važne sporazume u oblasti oružja. Gadafi je potpisao sporazume sa ruskom vladom i 2008. i 2010. godine za promet od oko 3,5 milijarde dolara.

I bilo je uključeno mnogo drugih sporazuma, a onda su oni preskočeni ili suspendovani nakon početka rata i embarga UN-a na oružje. Prema procenama Rozoboroneksport-a, ruska organizacija koja se bavi izvozom vojne tehnoloije, ratna industrija Federacije, nakon 2011. godine je izgubila oko četiri milijarde dolara u sporazumima.

Libijski interes za Rusiju

Ako je Rusija zainteresovana za Libiju, tačno je i obrnuto, da je Libija zainteresovana za Rusiju. Za razliku od drugih sila, Moskva je uvek bila na marginama, priznajući, kao što je već objašnjeno, političku vrednost svih libijskih lidera, bez poricanja veze sa Gadafijem. Zapravo, Rusija je bila koherentna i upečatljiva u tome da nikada nije preterano zauzimala strane: i to joj je pomoglo da ne stekne neprijatelje.

Ova politička garancija pomaže, naročito u vreme kada druge zemlje izgledaju spremne da kontrolišu Libiju. Iz tog razloga, mnoge libijske frakcije u Kremlju vide moć koja suštinski garantuje ravnotežu i interese svih strana u sukobu.

Takođe postoji i mnogo ekonomskih interesa. Za početak, kako je pomenuto, iz infrastrukture. Ministar Darsi je za Kommersant ponovio da je “pitanje infrastrukture osnovno i da Rusija ima mnogo iskustva.“ Ugovori o železnicama i autoputevima su već zaključeni kada je tu još uvek bio Gadafi. A sada postoje mnogi koji žele da dovedu u red te sporazume.

A ovim interesima u strateškim sredstvima, dodaju se mnogo konkretniji interesi u prehrambenom sektoru. Libija je zemlja u ratu, gde je hrana oskudna. A glad, pored uništenja stanovništva, dovodi do nestabilnosti i nasilja. Rusija je, poslednjih godina, znatno povećala poljoprivrednu proizvodnju i postala prehrambena sila. Iz tog razloga, Darsi je uvek objašnjavao da se raspravljalo o uvozu pšenice i stočne hrane, predlažući sporazum u vrednosti od 700 miliona dolara.

Moćni ruski raketni sistemi raspoređeni širom sveta. Koje zemlje poseduju S-300 i S-400 pročitajte OVDE.

Izvor: webtribune.rs