Učestvovali ste kao posmatrač na izborima u LNR, kako je protekao izborni proces i kako komentarišete izborne rezltate?
Niti ja, niti ostali strani posmatrači, a bilo ih je više desetina i sa bukvalno svih krajeva sveta, nismo primetili nijednu nepravilnost. Svuda nam je bio dozvoljen pristup, mogli smo da ispitujemo i istražujemo šta god poželimo, ali izbornih nepravilnosti naprosto nije bilo. Neki među nama su već puno puta bili u Donbasu pa smo možda bili manje ljubopitljivi i sumnjičavi, ali bilo je posmatrača kojima je ovo bio prvi boravak tamo i koje je stoga prirodno zanimalo mnogo toga, bili su primetno agilniji nego mi "veterani", pa ni oni nisu naišli na nešto što bi moglo da se opiše kao kršenje bilo čijih građanskih prava ili pak slobodne volje naroda Donbasa.
Što se tiče rezultata, oni su manje-više očekivani, u smislu da se verovalo da će Leonid Pasečnik pobediti u trci za predsednika Luganske Narodne Republke, a Denis Pušilin za predsednika Donjecke Narodne Republike. Zato bih rekao da je zapravo glavni rezultat bila sama izlaznost, koja je zadivljujuća. U LNR je glasalo 77 odsto upisanih birača, a u DNR čak 80 odsto. Pri čemu nam je rečeno da se na biračkim spiskovima i dalje nalaze mnogi koji su izbegli i koji više uopšte ne žive u Donbasu. Ovo je bilo prvo izjašnjavanje naroda posle onog početnog iz 2014, pa su zato ovi izbori doživljeni kao svojevrstan test za LNR i DNR kao samostalne države, tj. provera koliko je narod i dalje, posle četiri godine rata, ostao pri ondašnjoj odluci da se osamostali u odnosu na Ukrajinu. I zato se visoka izlaznost u obe republike tumači kao najbolja moguća potvrda ispravnosti osnovnog opredeljenja tamošnjeg naroda da više ne želi da bude deo Ukrajine.
Istovremeno su održani izbori u DNR gde je pobedio Denis Pušilin. Da li to donosi neku bitnu promenu u politici DNR-a u odnosu na vreme kada je na čelu Republike bio Zaharčenko?
Pitanje moguće promene politike jedne ili druge republike tamo je neprestano na dnevnom redu, jer, da se ne lažemo, one 2014. godine nikome nije bilo koristilo da se dogodi Donbas - osim samom narodu Donbasa. Ukrajina i njeni zapadni pokrovitelji bili su Donjecku i Ligansku namenili istu sudbinu kao i Harkovu i Odesi, što znači, da ćute i trpe iživljavanje kijevskih pučista, a i sama Rusija je bila krajnje uzdržana, tačnije prećutno protiv proglašenja samostalnosti DNR i LNR, zato što je Moskva već bila u diplomatskom sukobu sa Kijevom i Zapadom oko Krima pa nije želela da otvara nove tačke sporenja. Ali, Donbas se dogodio jer je tamošnji narod bio čvrsto rešen da ne potpadne pod vlast kijevskih pučista, pogotovo posle masakra u Odesi, pa je na nasrtaj ukrajinske vojske i početne zločine uzvratio opravdanim oružanim otporom. Na njenu čast, Rusija nije ostavila taj narod na cedilu, iako uopšteno nije bila saglasna sa oružanim otporom Donbasa kijevskoj hunti. I dan-danas Rusija pomaže Donbas na mnogo načina, od toga što priznaje njihove isprave pa do humanitarne pomoći koju šalje na razne načine, između ostalog i preko privrednih i kulturnih poduhvata koje tamo pokreće - iako Moskva zvanično ne priznaje DNR i LNR kao samostalne države.
Zato mi je zbilja smešno kad po zapadnim glasilima pratim njihova uveravanja kako je rat u Donbasu izazvala "ruska agresija", jer je istina upravo suprotna, pošto je otpor Donbasa podignut uprkos tome što Rusija nije bila za takvo rešenje. Ali, upravo zbog tako postavljenih stvari, mislim da su i DNR i LNR neprestano suočeni sa tim izborom da li da ostanu pri svojoj prvobitnoj odluci, ili da poslušaju Moskvu koja, ne naredbeno ali ipak postojano, od njih traži da se nekako ipak dogovore sa Kijevom o nekakvom novom suživotu u okviru Ukrajine. Da pojasnim, nemam neposrednu vezu sa Kremljom, ali moji izvori i iz Donbasa i još više iz same Rusije govore mi da Moskva zaista pokušava da postigne nekakav kompromis između Donbasa i Kijeva, a s obzirom na sve otvoreniju fašističku prirodu kijevskog režima neminovno je da bi kompromis, u kakvom god obliku, ipak bio na štetu donbaskih republika, koje sada de fakto postoje kao nezavisne države, ili barem potpuno nezavisne od Ukrajine. To nije stav svih moskovskih zvaničnika, i to nije nešto što Moksva govori naglas, ali to jeste želja Kremlja. Tako da su DNR i LNR već godinama suočeni sa tim nastojanjem Rusije, nevezano za to da li su izbori i da li je došlo do promene na položaju predsednika. Kao neko ko je zavoleo Donbas svim srcem i skoro jednako kao moju rodnu Srbiju, mogu samo da im poželim da uspeju da ispune svoje namere i zaštite svoje potrebe, od kojih je samostalnost u odnosu na Ukrajinu ubedljivo najvažnija, a da pritom ne zakomplikuju previše život ni samoj Rusiji, koja, kao oporavljajuća globalna sila, naravno ima i neke svoje računice.
Sve one budalaštine o "ruskim gubernijama", kakvima i ovde u Srbiji umeju da plaše javnost, padaju u vodu kad vidite kako čak i nepriznate države zavisne od ruske pomoći, ne samo Donbas nego i Pridnjestrovlje ili Abhazija i Južna Osetija, ispoljavaju svoju volju u odnosu na velikog zaštitnika. Nijedan od američkih satelita, a u njih možemo da ubrojimo i jednu Francusku ili Norvešku, ne nailaze na uvažavanje kod svog vašingtonskog gazde onoliko koliko Kremlj uvažava, ili barem ne ugnjetava, one koje presudno pomaže.
Do sada su Moskva sa jedne i Donjeck i Lugansk sa druge strane nekako uspevali da održavaju ravnotežu interesa, u čemu im je, mora se priznati, unekoliko olakšavao zvanični Kijev, toliko obnevideo u svojoj protivruskoj histeriji da je često vukao poteze koji su samoj Ukrajini vezivali ruke i sužavali manevarski prostor. Pušilin nije početnik, on je svih ovih godina bio uključen u Minske pregovore kao predsednik Skupštine DNR, tako da se od njega očekuje da nastavi Zaharčenkovu politiku barem u tom osnovnom, najvažnijem smislu, da nema pristanka ni na kakvo vraćanje pod nadležnost Kijeva. Što se tiče Pasečnika, koji je šef LNR postao tek pre godinu dana, on je tu savršeno jasan: Lugansk je u predizbornoj kampanji bio oblepljen njegovim obećanjima da će se boriti za međunarodno priznanje donbaskih republika i da je krajnji cilj prisajedinjenje sa Rusijom.
Tokom boravka u LNR obišli ste više gradova među kojima i Slavjanosrbsk. Kako stanovnici LNR gledaju na Srbe i Srbiju, kako ste dočekani?
Slavjanoserbsk je varošica od nekoliko hiljada stanovnika, na nekih dvadestak minuta vožnje od Luganska. Nalazi se baš na liniji razdvajanja, tako da se tamo često može čuti razmena vatre. Inače svi u Lugansku pamte srpske korene, ali je to sećanje ipak najživlje upravo u Slavjanoserbsku, gde su mnogi javni natpisi dvojezični, na ruskom i na srpskom. Posetili smo i tamošnji Zavičajni muzej, čiji je najupečatljiviji deo posvećen upravo srpskim husarima koji su 1753. godine, ukazom carice Jelisavete, osnovali Slavjanoserbiju, kao područje koje predstavlja južnu granicu Ruskog carstva. U Slavjanoserbsku, koji je svojevremeno bio sedište Slavjanoserbije, dočekani smo onako kako reči to teško da mogu da dočaraju. Bratski, u onom najtoplijem značenju tog izraza. Recimo, ispred spomenika srpskim, ruskim i kozačkim vojnicima 19. veka, koji se nalazi u centru varoši, sačekale su nas tri devojke u srpskoj narodnoj nošnji i ponudile srpskom pogačom. Takođe smo posetili i Srpski centar, koji je nedavno osnovan na jednom od četiri najveća luganska univerziteta. Osnivanju tog centra presudno je doprinela Olga Milunović, rođena Lugančanka koja već 30-ak godina živi u Srbiji. Ukratko rečeno, tamo u Lugansku, hiljadu i po kilometara daleko od nas, mi Srbi imamo braću kojom možemo da se ponosimo, kao što se oni ponose nama i zajedničkim korenima.
U LNR i DNR u ranijoj fazi je postojala ideja stvaranja jedinstvene države pod imenom Novorusija ali se od toga odustalo. Da li i dalje postoje takve inicijative i šta je prepreka ujedinjenju?
Ne znam koliko je zamisao o ujedinjenju ikada bila ozbiljno razmatrana, ili je to više bila želja uvezena spolja, recimo iz Rusije. Ne verujem da će do formalnog ujedinjenja ikada doći, ali iz jednog krajnje simpatičnog razloga: Donjeck i Lugansk su potpuno ubeđeni u to da su sasvim različiti, prvenstveno po mentalitetu. I u jednoj i u drugoj republici su mi isticali kako se oni među sobom silno razlikuju. Oni to doživljavaju kao nešto pozitivno, kao dokaz njihove kulturne raznolikosti. Nema ni govora o rivalitetu, ili, daleko bilo, netrpeljivosti. Naprotiv, međusobno se izuzetno vole i poštuju. Ali su ubeđeni da su skroz različiti jedni od drugih. Čak su i jedni i drugi bili u čudu kad sam im rekao da ja te razlike nisam primetio. U svakom slučaju, DNR i LNR dele sudbinu i praktično u svemu nastupaju zajednički, bili su bliski i ranije a pogotovo je rat dodatno učvrstio njihove veze, ali mislim da je jedino ujedinjenje koje priželjkuju ono sa Rusijom. A i tada će sigurno nastaviti da objašnjavaju celom svetu kako su međusobno totalno različiti.
Kako vi gledate na susret Putina i Tačija u Parizu koji je u Srbiji izazvao dosta kritika na račun Rusije?
Posmatrajući koliko je ljudi odavde bilo spremno da pljuje po Putinu zato što nam je navodno zabio nož u leđa, nisam mogao a da se ne zapitam odakle onoliki redovi u svakoj Todorićevoj "Idei", u koju ja recimo nikada nisam ni kročio. Odakle onoliko srpskih turista na hrvatskom ili crnogorskom primorju svake godine, gde uredno pune budžete tih država koje ne propuštaju niti jednu priliku da naude Srbiji? Odakle onoliko ljubitelja hrvatske ili sarajevske pop muzike po ovdašnjim kafićima i noćnim klubovima? Ko li sluša te silne radio stanice po Srbiji koje nas zasipaju zagrebačkim, splitskom ili riječkom "glazbom"? Odakle onoliki ljudi na koncertima hrvatsih i BiH bendova, pa čak i proustaških kao što je "Prljavo kazalište" na primer? Pored tolikih Srba koji s onolikom srdžbom brane Srbiju od, zamislite, Putina, kako je moguće da je Srbija istovremeno puna onih koji na sve pobrojane načine robuju postjugoslovenskom "regionu" i našoj bivšoj "braći"?
I najvažnije, gde nestanu ti ljudi, koji tako žustro "odbraniše" Srbiju i KiM od Putina, gde se izgube kada treba braniti KiM od Aleksandra Vučića i ostalih vladajućih veleizdajnika?! U ovih deset i po godina, koliko je proteklo od jednoglasno proglašene, nakazne "nezavisnosti" Kosova, bilo je podosta pokreta i inicijativa da se spreči dalja veleizdaja koju vrši zvanični Beograd. Možda nisu sve te inicijative bile iskrene, možda je većina bila trapava i nedovoljno promišljena, ali niti jedna jedna nije uspela - zato što nijedna naišla na dovoljnu podršku naroda. Meni ta matematika nije jasna: kako je moguće da ovde ima toliko ljudi koji su više nego spremni da brane Srbiju i KiM od Putina, ali ih nigde nema kada Srbiju i KiM treba odbraniti od onih koji nas zaista i ugrožavaju?
Da ne pričam sad o tome koliko veleizdajnička politika Beograda samu Rusiju stavlja u neugodan položaj, jer je Moskva sve vreme bila glavni globalni oslonac naše borbe da spasimo okupiranu pokrajinu, i to se zna svuda u svetu, a naše besramno rukovodstvo sada traži od Rusije da se ne protivi nacionalnom samoubistvu koje Vučić i poslušnici od milošte zovu "ragraničenje". Od Rusije, koja bez prekida ponavlja da osnova međunarodnog poretka mora da bude nemešanje u poslove suverenih država, naše rukovodstvo, koje mi biramo ili u krajnjem slučaju nismo sposobni da ga zamenimo, sada traži dozvolu da samoj Srbiji puca u glavu. Pa vi zamislite kako takav zahtev može da izgleda Rusima.
Dakle, naravno da je loše kada se Putin sretne i rukuje sa Tačijem. Ali, treba uvek imati u vidu da naši državni rukovodioci to rade već godinama. Tadić je 2012. otrčao u Dubrovnik upravo da bi se rukovao sa Tačijem i tako preporučio sebe zapadnim ambasadama za mesto premijera, koje je bio ciljao kada je izgubio predsedničke izbore. Dačić je prvi zvaničnik Srbije koji se na najvišem nivou sastao i rukovao sa Tačijem, takođe 2012. i to na onaj nezaboravno drzak način, tako što je najpre bio krio zakazan sastanak a onda nas je ubeđivao da je do susreta došlo slučajno. A tek Vučić, koji se više puta sreo, rukovao, grlio i ljubio sa Tačijem nego sa zakonitom ženom, koja god da mu je trenutno u toj ulozi! Ne bi me čudilo da "Marvel" počne da snima filmove po motivima Vučićevog i Tačijevog partnerstva, koliko se često zajedno pojavljuju u javnosti - a to što se javno sazna verovatno je samo delić njihovih sveukupnih uzajamnih aktivnosti...
Pre nego što se obrušimo na Rusiju, možda bi valjalo da prvo sebe pogledamo u oči i obratimo pažnju na veleizdaju koju zvanična Srbija sprovodi u naše ime, a koju mi dopuštamo bilo tako što je poslušnički podržavamo zarad stranačke i lične koristi, bilo tako što joj se nedovoljno suprotstavljamo iako smo navodno opozicionari. Pre nego što se ostrvimo na Putina ili Lavrova, hajde da rešimo barem Marka Đurića, jednog od nebrojenih naprednjačkih bestidnika koji bezmalo svakodnevno truju ovdašnju javnost svojim neshvatljivim, sumanutim nastupima, izjavama i potezima. Eto, Đurić ne bi trebalo da je preveliki zalogaj, hajde barem njega da uklonimo i smestimo tamo gde je zaslužio da se nađe, a to je doživotna robija, pa da onda vidimo da li možemo nešto da zamerimo Rusiji koja nas, uprkos svojim teškoćama i nevoljama, sve vreme podržava i to najsnažnije upravo po pitanju KiM. Pa ne misli li valjda neko da je Zapadu najednom toliko stalo da "reši" kosmetsko pitanje zato što ga je do sada u tome sprečavao zvanični Beograd?!
Primetio bih još jednu zanimljivu stvar: ni približno toliko žuči koliko na Putina, nije izlučeno na Španiju, kada je nedavno ipak dopustila šiptarskim karatistima da se takmiče pod zastavom "Kosove". Ne kažem da treba napadati Španiju. Ne treba, i to ne samo zbog toga što nam je svaki saveznik više nego dobrodošao, ma iz kakvih nas interesa podržavao. Ali je upadljivo koliko su reakcije na Španiju bile neprimetne, u odnosu na pljuvanje Rusije i Putina koje je bilo maltene sveprisutno, barem po društvenim mrežama. Sve to me samo učvršćuje u uverenju da će najveća, nepopravljiva šteta koju će Vučić naneti Srbiji, biti to što će nas na kraju posvađati sa Rusijom. To sam govorio u svojim emisijama i u doba predsedničke kampanje prošle godine, da je to ključno pitanje tih izbora, naravno prećutano, pošto sam podozrevao da je naklonost Zapada Vučić tada kupio baš obećanjima u vezi sa okretanjem od Rusije. Ne ličnim okretanjem, jer on nikada i nije bio rusofil, kao što nikada nije bio ni rodoljub, nego trajnim udaljavanjem Srbije od Rusije. Zato i jeste. čim je bio izabran za predsednika, na mesto premijera postavio američkog agenta Anu Brnabić. Ove godina je, bojim se, u potpunosti opravdala moje sumnje, jer je očigledno da Amerikanci koriste pitanje KiM kako bi nas udaljili od Moskve, a da je Vučić, zarad pukog opstanka na vlasti, više nego spreman da izađe u susret svim željama Vašingtona.
Tužno je što toliko ljudi, svesno ili nesvesno, naseda na celu priču i guta taj nebulozni narativ kako se Rusiji ne može verovati. Sve vreme se u srpskoj javnosti širi tvrdnja kako je rusofilija nešto iracionalno, a zapravo je netrpeljivost prema Rusiji, koje je zastupljenija nego što to pristojnost dozvoljava, ta koja je potpuno nerazumna i kontraproduktivna. Rusofilija može biti kulturološka, istorijska ili nekakva druga, ali ma u kom obliku da se javlja ona je utemeljena na ovoj jednostavnoj jednačini: ako nemamo podršku Rusije, nećemo biti u stanju da sačuvamo ni Novi Beograd, a kamoli okupirano Kosovo i Metohiju ili večito napadanu Republiku Srpsku. To je tako prosta, a savršeno razumljiva i lako izmerljiva činjenica, višestruko dokazana i u bliskoj i u daljoj prošlosti. A opet, spremni smo da je sagledamo i prihvatimo samo mi "nerazumni i previše emotivni" rusofili, dok oni tobože "mudri i proračunati" rusoskeptici uporno ignorišu nešto toliko očigledno.
Da li je za vas tretman Srbije u Parizu iznenađenje i šta biste vi udarili da ste bili na Vučićevom mestu?
Nije mi nikakvo iznenađenje. Samo potpuni idiot može više da bude iznenađen bilo kakvom uvredom kojom nas počasti Zapad. Nikada nam nisu bili prijatelji, ni nama ni ostatku planete koji bezdušno iskorišćavaju već vekovima. Oni razumeju samo jezik sile. Ne poštuju ni stradanja, ni žrtve, ni žive ni mrtve, nego samo ako im nešto ne dopustite ili ih u nečemu sprečite. To je jedino što zaslužuju od nas: da mi njima određujemo šta ćemo eventualno pristati da radimo, pamtimo i obeležavamo sa njima, a šta nam ne pada na pamet da im prepustimo ni delić. Ne mislim tu na sve vidove saradnje, jer recimo ima kulturnih dostignuća na Zapadu i sa Zapada koja su veličanstvena, i koja, kao i slična ili veća dostignuća na drugim stranama sveta, baš zbog svoje veličine i značaja pripadaju celom čovečanstvu. Ali u političkom, ekonomskom i naročito društvenom smislu, prema Zapadu se mora zauzeti najoštriji stav, a u tom pogledu mi je iznenađujuće samo to da ima ljudi, nažalost previše, koji to i dalje ne shvataju.
Što se tiče Vučića, na njegovom mestu bih se ubio. Ozbiljno. Da ste me nekim čudom stavili na njegovo mesto u onom vašaru beščašća u Parizu, izvršio bih samoubistvo pred očima celog sveta: em zbog griže savesti što nisam ranije sprečio takvu bruku i ponižavanje Srbije ili barem odbio da učestvujem u njoj, em da bih svetskoj javnosti skrenuo pažnju na to kakva se grozna nepravda čini mojoj zemlji upravo u tom trenutku. Znam da ovaj moj odgovor nije hrišćanski, ali pitali ste me o nekome čiji postupci deluju kao da su prepisani od sotone, pa onda ni moje reči ne mogu da budu mnogo drugačije.
Žestoku raspravu Zarkovića i Milana St. Protića pogledajte OVDE.
Izvor: Pravda
