Da li Srbiji može Bog da pomogne?
- Glavni junak moje knjige, šumadijski seljak Todor Trajković u jednoj svojoj dnevničkoj zabelešci kaže „Srbijo, Bog ti pomogo, kad već ljudi neće“. Razočaran zbog svega što u svom nemaru, neznanju i sebičluku činimo prema našoj lepoj Srbiji Todor se za pomoć obraća Svevišnjem, mada se ja kao čovek i kao pisac nadam da još nije kasno da se kao pojedinci i društvo trgnemo i počnemo da se ponašamo kao ljudi koji vole svoju zemlju. Za to nam nisu potrebni veliki gestovi i velike žrtve, već samo povratak osnovnim civilizacijskim vrednostima kao što je na primer kućno vaspitanje. Kad u javnom životu počnemo da se vladamo onako kako su nas roditelji vaspitali kao male, dakle da poštujemo jedni druge, da verujemo u istinu, pravdu i ljudsko dostojanstvo, svima će nam biti bolje. Ovakvi kakvi smo danas nismo od koristi ni sebi, ni Bogu, ni Srbiji.
Kad srpski seljak počne da misli, da li to obično ne izađe na dobro?
- U jednom svom aforizmu napisao sam: „Kad se narod probudi obično ustane na levu nogu“. Našem narodu, podložnom manipulacijama razne vrste, obično je potrebno dugo da se probudi, ali kad se to dogodi vlastima je bolje da beru kožu na šiljak. To su na svojim leđima osetili mnogi koji su potcenili Srbe, počeviši od Turaka pa do Petog oktobra. Mnogo toga mi možemo da istrpimo, i laž i nepravdu i siromaštvo, pa čak i to da nam je dovoljno da „mišljenje imamo samo za najnužnije potrebe“, ali kada jednom dara prevrši meru i kada srpski seljak počne da „misli“ to ne biva bez velike gužve i srče do kolena.
Ko je Todor Trajković?
- Todor Trajković je šumadijski seljak iz izmišljenog sela Miloševa o kome ponekad volim da mislim kao Milutinovom unuku iz čuvene „Knjige o Milutinu“ Danka Popovića. Mislim da je našoj književnosti nedostajao jedan takav lik, koji će iz vizure šumadijskog seljaka reći ponešto i o Srbiji dvadesetprvog veka. Todor to i čini, ali na svoj osoben pitak, jednostavan i duhovit način kritikujući iste one naše mane i zablude koje je kritikovao i njegov „predak“ Milutin, pokazujući time da se za ovih stotinu godina nismo mnogo promenili. Odnos vlasti prema „podanicima“, inteligencije prema seljaku, najgorih prema najboljima, nažalost, ostao je gotovo nepromenjen. Ipak, razlika između Todora i Milutina je i u tome što je Todor znatno duhovitiji, pa će se čitalac usput bar nasmejati, istina ponekad i od muke, ali bolje ikakav osmeh nego nikakav.
Zašto žene sa sela ne žele da budu seljanke? Koja je razlika između farmera i seljaka?
- U vremenu u kome živimo niko više ne želi da liči na sebe, odraz u ogledalu isuviše nam je običan i poražavajući, svi sanjaju da liče na nekog drugog, boljeg i uspešnijeg. Otuda ovoliko plastičnih operacija, naduvanih usana, selfi fotografija propuštenih kroz raznorazne filtere i život u virtuelnom svetu. Profilna slika na Fejsbuku važnija je od one u ličnoj karti. Tako je u gradu, tako je i na selu, gde srpskog seljaka sve više žuljaju opanci, a šajkaču bi rado zamenio kaubojskim šeširom. Srbi danas hrle da posećuju etno sela sa đakuzijima i spa tretmanima, dok njihovi rođeni zavičaji umiru i nestaju. Malo-malo pa na televiziji čujemo kako je neka poznata ličnost vikende provodi na svom „ranču“, ne daj bože da bi upotrebio reč „imanje“, „očevina“ ili „dedovina“, obično srpsko selo izgleda je definitivno izašlo iz mode.
Zašto za života ljude ružimo, a hvalimo kada napuste ovaj svet?
- Zato što su takvi obično bolji od nas, jer su nam konkurencija i pokazatelj naše inferiornosti. Kvalitete im priznajemo tek kad umru, ulice nazivamo njihovim imenima i podižemo im spomenike, jer tada više ne mogu da nas ugroze i naškode našem samoljublju. Ponekad, međutim, ni to nije dovoljno, često se dešava da su znameniti pokojnici i kao mrtvi življi od nas živih.
Izvor:Pravda
