Knjiga je autobiografska, koji biste trenutak iz knjige, a samim tim i iz života,izdvojili kao najsrećniji, a koji kao najtužniji?
Teško mi je odvojiti najsrećniji trenutak. Sreća je uvek bila prisutna. Ukazivala mi se u najobičnijim stvarima i znala sam da je cenim. Moja porodica, ljubav koja nas je vezivala, mesta u kojima sam boravila, moji prijatelji. Neopisiva sreća su moje ćerke , moja unučica. Sreću vidim u moru, u osmehu, u bojama neba , zagrljaju. Možda je sreća baš to što je vidim u svemu i ona je tesno povezana sa ljubavlju i zahvalnošću. Možda većini ljudi takav odgovor ne zvuči iskreno, jer se danas priča uglavnom o dramama, tragedijama... po mom mišljenju, svako iskustvo je kao lekcija koju,ako naučimo možemo da koračamo dalje prema novim ispitima, koji neizostavno nailaze. Ako ne naučimo gradivo, stalno se vraćamo na isto i ne dajemo sebi mogućnost ličnog napretka. Sreća je upravo to, snaga da se veruje u nju. Možda je konkretan odgovor na vaše pitanje “koji najsrećniji trenutak bih izdvojila iz knjige odnosno života” - sam život.
Najtužnije trenutke mogu odmah da izdvojim, oni su ostali urezani u svakoj pori mog postojanja. To su rastanci u bilo kom obliku.
Kada ste zavoleli sebe?
U jednom trenutku sam izgubila mnogo toga i počela da tonem pod težinom prošlosti. Radije bih rekla da sam “ponovo”zavolela sebe kada sam shvatila da je to suština svega. Tada se povratila želja da ponovo vidim boje koje sam uvek videla.
Kako izgleda trenutak kada se jedna devojčica rastaje od majke i odlazi da živi sa ocem?
Ponor. Bol. Bezizlaz. Tuga. Promena karaktera, nesigurnost. Ožiljak koji ostaje zauvek i koji određuje budućnost. Mogla bih reći da je to jedan od najtužnijih momenata u mom životu koji je uvek bio prisutan i pretvorio se u večnost. Ipak zahvaljujući tome uvek sam osećala jačinu reči majka. Za mene je ona neraskidiva nit, sastavljena od bezbroj sitnih čestica bezuslovne ljubavi.
Kažete da na događaje niste mogli da utičete, ali ste ih ulepšavali, na koji način?
Kao mala mogla sam da napravim u svojim mislima prostor za sebe. Imala sam moć da putujem u svojoj mašti. Prepuštala sam se krilima svog anđela koji me je vodio sa sobom tamo gde je bilo lepše. Moja baka je uspela sliku tog anđela da utisne duboko u meni kao nešto realno i istinito. On me je usmeravao i šaputao, ukazivao na lepe stvari koje golim okom nisu mogle da se vide. Kada sam odrasla, nisam više mogla baš toliko da letim na tim mekim krilima ali sam puno naučila i nikada nisam zaboravila ono što sam ponela sa sobom... da u svemu vidim lepšu stranu.
Šta znači biti sanjar?
Sanjar je nešto najlepše što može da postoji u čoveku. Sanjar omekša svaku tešku situaciju, sanjar ne gubi veru, sanjar uvek ima nadu koja ga tera da ostvari svoje snove. Nekada je teško sanjariti. Živimo u društvu u kome ima sve manje snova. Ali uvek možemo pobeći i naći vremena za sebe. Prepustiti se zvukovima prirode, utonuti u njene tajne i postati deo njih. Ne treba dozvoliti da snovi nestanu. Nikada.
Sa malim detetom ste otišli u inostranstvo, koliko je bilo teško napraviti takav korak?
Neverovatno kako se vaša pitanja slažu sama po sebi. Tuga, sreća, ljubav, snovi... sve to je odgovor već sam po sebi i korake čini laganijim . Nije bilo teško. Želela sam sve najbolje za moju devojčicu. To je bilo vreme kada u našoj zemlji i najvećem sanjaru snovi blede. Ja sam verovala u sebe a pokretač je bila baš moja ćerka, kojoj sam želela da obezbedim sve najbolje. Iznad svega želela sam da živi uz mamu iz koje zrači spokoj i sigurnost.
Živeli ste u cirkusu kako izgleda život u tako neobičnoj zajednici?
Da, jedan deo mog života, petnaest godina, sam provela u toj neobičnoj zajednici koja je za mene postala nešto najlepše što je moglo da mi se desi. U tom okruženju nije bilo potrebe za sanjarenjem. To je izgledalo baš kao najlepši san. Život je poprimio oblik muzike, žarkih boja pozornice, dobrog raspoloženja i druženja. Putovanja su bila svakodnevnica, različite kulture, jezici, religije, obogatili su moj život i pogled na svet. LJudi koji su rođeni u tom ambijentu imaju širinu, osećaj za porodicu i prave vrednosti. Stekla sam dobre prijatelje, uživam u njihovim uspesima, njihovoj deci koja napreduju, postaju svetski artisti uz podršku i urođenu strast prema umetnosti te vrste.
Cirkus treba podržati, on je satkan od požrtvovanosti, truda, teških situacija ali i neizmerne radosti.
Ponosna sam što sam svoje vreme provela u magičnom svetu “Moire Orfei” koja je uvek bila i ostaće legenda italijanskog, pa i evropskog i svetskog cirkusa.
LJudi iz cirkusa često su na meti osuda zbog lošeg tretiranja životinja i mučenja radi dresure, kakvo je bilo vaše iskustvo?
Postoje restorani u kojima uživate u svežoj i dobro spremljenoj hrani, ugledne bolnice i škole ali i one druge. Ja konkretno mogu da pričam o ambijentu „Moire Orfei“ u kome sam živela. NJen cirkus pripada onoj prvoj klasi. Životinje su rođene u cirkusu. Dresura se odvija uz strpljenje, nagrade, uzajamno poverenje i igru. Ja sam naučila od tih ljudi kako treba voleti životinje. Plakala sam zajedno sa njima kada bi nas neka od njih napustila zbog starosti ili neke bolesti, a radovala se rođenju mladunaca, pratila njihov rast. Mladunci su kao deca. Ne mogu da nauče ništa ako se boje, ako nemaju poverenje i reč pohvale. Nisu to životinje koje služe samo za predstavu i zaradu. One se vole i sastavni su deo života ljudi koji rade i žive sa njima. Od njih može puno da se nauči o vernosti, ljubavi, o ponosu i radosti. Svaka od njih ima ime. Često i prezime
