Piše: Aleksandar Dugin, Međunarodni evroazijski pokret

Rat ili njegov simulakrum?

Formalna strana je očigledna: Porošenko nije u stanju da pobedi na izborima, organizuje provokaciju kako bi nametnuo vanredno stanje i narušio izborni proces. Tako se sve ovo, uz osmeh, komentariše u Rusiji. To jeste tako, ali da li je to jedva spontana odluka ili agonija? Porošenko ima plan. Ne može da ga ne bude i to je nešto ozbiljnije od trenutnog trika.

Ako se trenutna eskalacija postepeno umanji, onda će nakon nekog vremena morati da se ukine i ratno stanje i izbori će se održati. Porošenko bi ispao idiot, jer prosto insistiranje na temu ruske pretnje mu ne bi povećalo rejting. Stoga, plan je drugačiji. Jedino što bi Porošenkov korak učinilo logičnim jeste dublje uvlačenje u rat sa Rusijom. Ako toga ne bude, Porošenko samo pogoršava svoj položaj. Zato Porošenku ne treba eskalacija, njemu treba rat.

O našim greškama: zaustavljanje Ruskog proleća

Vratimo se Rusiji. Zaustavljanjem Ruskog proleća 2014. godine, Putin je napravio geopolitičku grešku. Putin je načinio mnoštvo potpuno ispravnih i sudbonosnih koraka u spoljnoj politici, vratio Rusiji gotovo izgubljeni suverenitet i njegove ogromne zasluge se ne mogu umanjiti. Ali se, iz nekog razloga, 2014., spotakao. Razumeti to kao “nezgodan plan” ili uzdići Putinovu grešku na “vrh strateške mudrosti”, ne bi bio znak lojalnosti njemu, već bi to pre bilo potkopavanje njegovog stvarnog autoriteta. Hvaliti vladara na isti način i zbog njegovih dostignuća i zbog njegovih grešaka, značilo bi prosto, podsmevati mu se i predstavljati ga kao samodovoljnog idiota. To bi potkopalo njegov stvarni legitimitet i to bi bila skrivena sabotaža.

Zaustavljanjem Ruskog proleća i nedostatkom zaštite ruskog sveta u dugotrajnom i besmislenom procesu pregovora u Minsku, ostavljena je prilika kijevskoj hunti da se pregrupiše i da ponovo, sa novom snagom, pristupi problemu Istočne Ukrajine. Oslobađanje Istočne Ukrajine i stvaranje Novorusije uklonilo bi problem nekih tamo ukrajinskih brodova u Azovskom moru, budući da bi Leva obala (Novorusija i Slobožanščina) bila nezavisna i, po svom opredeljenju, prijateljski nastrojena prema Rusiji, kao Donbas. Ostavljajući hunti veliki deo ruskog sveta, Moskva se opredelila za budući sukob. Kijev je mogao da započne eksalaciju ili,čak i rat, upravo onda kada je hteo. I, od tada je Kijev upravljao tajmingom.

Poluge hunte

Prvi pokušaj Kijeva da izmeni status kvo, odigrao se u Debalcevu, ali je prvi neposredni napad bio odbijen. To nije značilo da se hunta povukla, već da traži druge načine.

Sledeći korak bio je priznavanje teritorije Ukrajine za kanonsku teritoriju Vaseljenske patrijaršije, što je dovelo do raskola RPC sa Konstantinopoljem. To je bila još jedna poluga koja je omogućila Porošenku da utiče na Moskvu.  Od tada, Porošenko je u svakom trenutku  mogao da dâ signal za preuzimanje crkava RPC, a Moskva bi bila prinuđena da odgovori.

I, evo sada provokacija na Azovskom moru, kada Porošenko namerno šalje brodove bez da obavesti rusku stranu. To dovodi do pucnjave, zadržavanja i hapšenja ukrajinskih mornara. Strogo govoreći, Porošenko, koji smatra da je Krim teritorija Ukrajine (kao što to smatra i ostatak sveta), nije morao nikoga da upozorava. Ali, on je vrlo dobro znao šta radi i kakve bi mogle da budu posledice po Moskvu, koja je zakonski utvrdila da je Krim u sastavu Rusije. I on proglašava ratno stanje. Svaki korak zavisi od Kijeva, ne od Moskve. Moskva je, osim obnavljanja prisajedinjenja Krima i nenapuštanja pobunjenog Donbasa, sve vreme zauzimala pasivnu poziciju. Porošenko je pripremio protivodgovore, čiji je tajming zavisio od njega. Putin nikako nije mogao da utiče na njihov tajming. Delimično smo se sâmi doveli u takav položaj, zaustavljajući Rusko proleće.

Moguće situacije: ništa se neće dogoditi (kao i uvek) ili će se, ipak, nešto dogoditi?

Šta dalje sledi? Moskva se nada da će i ovog puta nekako “proći kroz ovo”. Tačnije, da će Porošenko zamahati oružjem, odložiti izbore, predstaviti sebe kao "spasitelja Otadžbine" i ponovo biti izabran za predsednika, a sve sa ciljem da ostane kako je bilo. Možda će i biti tako. I, ako se sa tim računa, onda ne treba ništa činiti. Sve će se sâmo od sebe smiriti. U međuvremenu, moguće je nastaviti ismevati Porošenka, da je ponovo “seo na rudu”. Ovo je zvanično gledište Moskve i osnovno polazište propagandne mašinerije. Nije isključeno da će sve tako i biti.

Pretpostavimo, ipak, da neće sve biti tako. Ne tako, znači samo jedno: Porošenko će zaista započeti rat sa Rusijom. To se može dogoditi u bilo kom trenutku – bilo bi mnogo izgovora za to - napad na Donbas, koje je sasvim moguće, već počeo ili tek počinje; dalja eskalacija u Azovskom moru; nova runda zahteva za “povratak Krima”; nasilno preuzimanje crkvi Moskovske patrijaršije. Može biti nešto od toga ili sve zajedno. Može biti? Uspavana svest odgovara da “ne može”. Pištolj, koji je na sceni i visi na zidu, neće opaliti. Da, takva je logika geopolitičke dremke. Neće opaliti.

Na šta može računati Porošenko, ako reši da preduzme radikalne korake? Na podršku Sjedinjenih država i NATO. Sadašnji predsednik Sjedinjenih država i nije baš najbolji za tako nešto. Ali, na kraju krajeva, ne odlučuje on o svemu. Postoji američka Deep State, neokoni (kakav je Bolton) na vlasti, strateški planovi budžetiranja Pentagona, kritična pitanja u EU. Rat sa Rusijom - ne nuklearni, već lokalni i tuđim rukama – to je izlaz. I u ovom ratu, kako to vidi Zapad, nema rizika. Ako Moskva napadne Ukrajinu, konačno će se pretvoriti u pariju. I nije ni važno što će se Ukrajina raspasti, ona Zapad uopšte ni ne interesuje. Ali, svaki udarac iz Rusije će biti od koristi globalistima.

I, evo najzanimljivijeg: u Kremlju su poptuno svesni toga, pa će se od toga sklanjati koliko je moguće. “Nezgodan plan”. Tako nešto.

No, možda Porošenko baš s tim i računa. Pošto je započeo sukob sa Rusijom, koji će izbeći, nešto će možda i da ućari. Usput, može se reći da je to maloruska, možda delimično i kozačka logika. Zapadno-ruski anarhizam, koji kombinuje proračun i slučajnost.

Ako Rusija odstupi predaleko barem u jednom pravcu, to, takođe, može postati neka vrsta "pobede". A, kako Porošenko politički nema šta da izgubi, jer, iskreno, i nije mnogo popularan u Ukrajini, a, ispostavlja se, da tamo niko nije popularan i ceo režim se zasniva na radikalnoj rusofobskoj propagandi, rizik je opravdan. Zato bi mu eskalacija sa Rusijom odgovarala. On tako čak i ne rizikuje ništa. Štaviše, ukoliko je moguće uvući NATO u sukob, čak i simbolično, to će biti dovoljno da se, kako on veruje, "ukrote Rusi". Time će dobiti, ako ne i geopolitičke, ono moralne i izborne dividende. I, ako je sve ovo tako, onda njegovo delovanje i nije tako nesmotreno, kako može da izgleda.

Rat kao prilika

I, na kraju: mogućnost eskalacije trenutnog sukoba u rat. To se, u krajnjem slučaju, ne može isključiti. Porošenko je verovatno procenio rizike, posavetovao se sa uticajnim zapadnim silama, ne samo sa Sjedinjenim državama, već i sa Evropskom unijom (pre svega sa Engleskom) i najverovatnije je osigurao ozbiljnu podršku. Jasno je da će Putin izbegavati sve do poslednjeg trenutka. Ali to je svakako i Zapad predvideo i verovatno razmotrio dalje korake. Kako bi ograničili njegov manevarski prostor. Ako Kijev i Zapad veruju da je sada vreme za rusko-ukrajinski rat, oni imaju sve poluge da taj plan učine delatnim.

Moskva im je 2014. godine predala inicijativu u ruke. Sada, mi ne biramo vreme rata i uslove za njegov početak. Ne mogu da budem siguran da će baš sada da počne, ali je to isto kao sa osipom, pretpstaviti da se ništa ne događa, niti će se dogoditi – i posebno da se baš sada ništa neće dogoditi.

Kakve je kontramere preuzela ruska vojska na Krimu pogledajte OVDE.