Piše: Karl Bilt (autor je bivši premijer i ministar spoljnih poslova Švedske)
To pitanje je izbilo u prvi plan ovog meseca prilikom obeležavanja stogodišnjice kraja Prvog svetskog rata, zbog čega je, normalno, pažnja Evropljana bila usredsređena na pitanja rata i mira. Dok je obilazio bojišta iz Prvog svetskog rata, Makron je primetio da je „mir u Evropi nestabilan“ i da „nećemo zaštiti Evropljane ako ne odlučimo da imamo pravu evropsku vojsku.“ On je dodao da je ta zaštita potrebna „u odnosu na Kinu, Rusiju čak i na SAD.“
Cilj uspostavljanja evropske vojske datira iz najranijih faza evropske integracije. Francuski parlament je 1954. odbio da ratifikuje ugovor kojim bi bila uspostavljena Zajednica evropske odbrane i zajedničke vojne snage, čime bi bili obuhvaćeni Zapadna Nemačka, Francuska, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg. Nakon toga, strukture integracije koje bi na kraju podupirale današnju EU imale su tendenciju da budu više ekonomski orijentisane, a teritorijalna odbrana je prepuštena NATO i bezbednosnom „kišobranu“ SAD.
Međutim, poslednjih nekoliko decenija je bilo više kretanja ka uspostavljanju zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU i nove strukture i institucije se razvijaju s tim ciljem na umu. Ipak, današnja diskusija o evropskoj odbrani je prava novost. EU je do sada prvenstveno razvijala saradnju u domenu istraživanja i razvoja dok su razne grupacije po zemljama članicama radile na uspostavljanju različitih odbrambenih i bezbednosnih kapaciteta. U budžetu za narednih sedam godina će najverovatnije biti znatnih finansija za takve projekte.
Makron je u pravu da strateška okolina EU postaje sve krhkija. Evropljani se danas konfrontiraju s revanšističkom Rusijom, poletnom Kinom i remetilačkim Sjedinjenim Državama. Iako SAD poslednjih godina šire vojne kapacitete u Evropi, prethodno su kontinent smatrale prvenstveno platformom za operacije na drugim bojištima. A sada kada Tramp baca sumnju na posvećenost Amerike odbrani Evrope, novi predlozi o evropskoj vojsci ne treba da iznenađuju.
Ipak, u Evropi samo tri zemlje imaju snažnu stratešku kulturu – Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo i Rusija. Sve tri imaju duboko ukorenjeno institucionalno razumevanje dinamika geopolitičke moći i upotrebe vojne sile. Zapravo, ruski program vojne modernizacije ukazuje da postaje sve zavisniji od čvrste moći za ostvarivanje svojih interesa.
Francuska je u međuvremenu pokrenula Evropsku inicijativu za intervenciju, novi okvir koji ujedinjuje zemlje s pravim odbrambenim kapacitetima i spremnošću da ih upotrebe. Što je najvažnije, ta nova grupacija će obuhvatati Ujedinjeno Kraljevstvo čak i pošto ono napusti EU. Makronova vizija evropske vojske pod centralnom komandom u EU će u bližoj budućnosti ostati na nivou ambicija iz prostog razloga što se zemlje retko dobrovoljno odriču svojih vojski.
Međutim, vredno je razmotriti širi cilj Makrona, koji prilično prevazilazi neposredne probleme kao što su Tramp i Bregzit. Ukratko, Makron apeluje na Evropu da razvije koherentniju i autonomiju strategiju za ostvarenje svojih bezbednosnih i odbrambenih interesa u 21. veku.
Nepotrebno je i reći da će ovaj projekat naići na mnoge prepreke. Rusija se može odvratiti od upotrebe nuklearnih snaga samo nuklearnim snagama SAD. Francuzima i Britancima se to ne dopada, ali njihovi nuklearni arsenali su nedovoljni, naročito sada kada Rusija svoj unapređuje. Van okvira nuklearnog odvraćanja SAD će najverovatnije ostati u centru komande, kontrole i obaveštajnih podataka kada je reč o operacijama širom kontinenta.
Evropljani će takođe morati da reše izvesni broj unutrašnjih tenzija. Nemačka će insistirati da svi novi programi budu smešteni u okviru struktura EU, istovremeno zahtevajući odobrenje parlamenta za sve operacije. Ali Britanci više neće pripadati EU i i dalje će biti skeptični prema priči Francuza o strateškoj autonomiji, što bi moglo da nagovesti slabiji NATO. Isto važi za istočne države članice EU koje su još manje voljne da dopuste odvajanje od NATO ili SAD.
Uprkos ovim teškoćama, pomalja se konsenzus kada je reč o potrebi da se restrukturira evropska odbrana. Navodni podsticaj je sve veća pretnja Rusije, Kine i sa šireg Bliskog istoka. Ali neprijatna realnost jeste da ponovna zainteresovanost za vojnu integraciju takođe odražava urušavanje strateške pozicije Evrope što je posledica Bregzita i u nekom smislu Trampa.
Očekujem da će sledećih decenija francuska vojska, a ne evropska marširati Jelisejskim poljima na dan pada Bastilje. Ali takođe očekujem da evropske zemlje postanu poletnije u odbrani svog suvereniteta i da deluju kolektivno kada je reč o bezbednosti.
Pročitajte OVDE kakve to dokaze protiv Rusije ima ukrajinski predsednik.
Izvor: project-syndicate. org/Danas
