Piše: Hunter DeRensis
Herbert Stejn je bio predsednik Saveta ekonomskih savetnika pod predsednicima Ričardom Niksonom i DŽeraldom Fordom, i otac je poznatog Bena Stejna. 1976. godine, on je proglasio ono što je nazvao “Stejnov zakon“: ako nešto ne može trajati zauvek, to će prestati. Stejn je mislio na ekonomske trendove, ali isti zakon se primenjuje i na spoljnu politiku i na koncept carstva.
Stejnov zakon na prvi pogled može izgledati kao banalna plitkoumnost. Ali treba da budemo u potpunosti svesni njegovih implikacija: neodrživi sistem mora imati kraj. Američko carstvo ima unutrašnje mane, činjenica koju bi anti-imperijalisti i levice i desnice trebalo da cene.
Državni dug SAD-a se približava cifri od 22 triliona dolara uz trenutni deficit federalnog budžeta od preko 800 milijardi dolara. Kao što senator Rend Pol često ističe, bankrot je Damoklov mač, koji je opasno blizu vrata SAD-a. Izvan gomile libertarijalističkih zajedljivaca u Kongresu, ne postoji ozbiljan politički pokret koji bi obuzdao svojevoljno trošenje zemlje. To bi ih unzemirilo nekoliko puta više nego pobeda Donalda Trampa 2016. godine.
SAD imaju najveći dug nego bilo koja druga zemlja u istoriji sveta. Istina, kada se fakturiše njihov odnos duga prema BDP-u, ima mnogo zemalja koje su u daleko opasnijim ekonomskim situacijama nego SAD. Ali doći će do preokreta. Koliko duga sistem može izdržati? Kada će pukotine postati prevelike da bi se sakrile? Kada će se temelji urušiti? Velika je stvar propast nacije, rekao je Adam Smit, a njihova propast na kraju mora doći.
Da li je bankrot moguć? Kao što neki Beltway ekonomisti podsećaju, ne. Tehnički, vlada ima moć da veštački stvori koliko god je dolara potrebno da optplati svoje dugove. Ali ovakva hiperinflacija bi američki dolar lišila svake vrednosti i urušila globalnu ekonomiju koja trguje njime. Jednostavno neplaćanje duga bi možda čak bio i bolji scenario nego takav inflacioni užas.
Kada svet izgubi poverenje u sposobnost američke vlade da plati svoj dug, ili kamatna stopa na dug postane neodrživo visoka, moraće da se napravi izbor. Nema više izbegavanja i odlaganja problema, nema više 10-godišnjih projekcija za balansiranje budžeta. Kongres, u slućaju vanrednog stanja, će morati drastično da sreže izdvajanja budžeta. A carstvo će biti prva stavka.
Kao i država u ratnom stanju, vladino blagostanje ima mnogo unutrašnjih nesreća. Međutim, iako bi za neke globaliste bila prednost da puste radnike da gladuju dok čuvaju prekomorske posede, to se neće desiti. Šta bi se dogodilo ako bi provere socijalne bezbednosti prestale da se pojavljuju u sandučićima, a Medicare beneficije se prekinule?
Kada im se predstavi taj izbor, da li će prosečan Amerikanac izabrati svoju mrežu socijalne bezbednosti ili nastaviti da finansira dalekosežne baze u Štutgartu, Okinavi i DŽibutiju? Čak i oni kongresmeni koji su najviše militaristički nastrojeni će znati kako da glasaju, da ne bi naišli na bandu koja čeka izvan njihovih D.C. dvoraca.
Neokonzervativci konstantno čačkaju opasnost od vakuuma. Bez prisustva SAD-a, kako nalaže logika, preuzeće snage koje su još više zločinački nastrojene. Šta se događa kada se američka vojska mora evakuisati iz čitavog sveta, jer ne mogu više da priušte da ih zadrže tamo? Nema debate, nema vaganja opcija, i nema izbora. Ako novac nije tu, novac nije tu.
Ništa nije moglo da veže vojne ruke Amerike više nego kriza duga. A ako se neka desi, to će biti delimično zato što su isti ti neokonzervativni intelektualci propovedali multitrilionski globalni rat u cilju obnove čovečanstva. Oholost vodi do pada.
Ovo je vrsta opasnosti na koju su Rend Pol i drugi upozoravali. Ne samo da su njihovi neproglašeni ratovi nelegalni, kontraintuitivni i destabilišući u inostranim regionima, već oni i Ameriku destabilizuju finansijski.
Potrebno je radikalno preispitivanje američkih prekomorskih sredsava i obaveza. Ideološki motivisani ratovi su ih doveli do litice finansijske katastrofe. Američka spoljna politika mora usvojiti ograničen, visoko strateški pogled na svoj nacionalni interes i koristiti svoje preostalo bogatstvo umereno i samo kada je to neophodno.
Realizam može odbiti nacionalnu propast. Zatvoriti baze u Nemačkoj i vratiti novac kući, umesto primoravati vojsku da se evakuiše pre nego što bude prekasno. Ući u pregovore sa talibanima i isplanirati povlačenje iz Avganistana, da se ne bi završilo sa helikopterima koji beže iz Kabula kao što su uradili u Sajgonu. Doneti teške odluke pre nego što to za njih učine okolnosti.
Američki lideri ignorišu Stejnov zakon na vlastitu opasnost. Bez obzira na sve, američka vojska dolazi kući. Bolje bi bilo da to bude njihovom odlukom nego odlukom skupljača dugova.
I Egipat povlači priznanje Kosova? Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Webtribune.rs
