Koliko je čovek slab?
Slab je, kako nije. I kad misli da je najjači, najranjiviji je i najotvoreniji za promene pod uticajem drugih, njihovih života i nastojanja. Niko od nas ne može da živi sam, mi smo društvena bića, društvo nas od malena oblikuje i usmerava na naš put. A koliko mi možemo da utičemo na društvo, povratno? Malo, svakako malo. I najveća društvena kretanja, najveće revolucije, kada ljudi pomisle da su toliko snažni da mogu nešto da promene, kad se slegne prašina, kad buka umine – vidi se da promene nije bilo, osim možda na gore.
Snaga čoveka leži u tome da, shvatajući koliko je slab, pomera na bolje malo po malo ono što može, dokle može da dobaci. To mu je, ako hoćete i obaveza, najdublja ljudska obaveza. Nema poboljšanja preko noći, nema lakih rešenja.
Koliko je Slaven različit,u odnosu na svoje okruženje?
Svako od nas upoznaje svet iz svog ugla, svojom osobenom svešću i skupom osobina. Kako ga upoznajete, tako malo po malo, možete i da mu se prilagođavate. A može svet i da vam se učini toliko različit da vas uplaši, da vas natera da se povučete u sebe. Slaven dolazi iz male sredine, on je sve do prvog osnovne, preko cele godine, išao bos, gazio prašinu i blato. I onda se, mimo svakog očekivanja, našao u Beogradu.
Zamislite toliku različitost: ponikneš u maloj uskogrudoj sredini, koja ti nameće svoja kruta pravila, jer drugačija ni nema, a onda se odjednom obreš u velikom gradu, svetlucavom, bučnom, zavodljivom; koliko god da ti sav prethodni život i nauk govore da se skloniš, da pobegneš, radoznalost te vuče napred.
Svako od nas je seljače bačeno na kaldrmu velikog grada, svako od nas je Jozef K. pred vratarom velike ustanove; ali ne smemo da se zaustavimo, da se uplašimo vratara, u Slavenom slučaju kaldrme. Potvrđivanje ljudskog u nama tera nas da, poput Slavena, na svakinačin pokušamo da se uklopimo i idemo napred.
Koliko je Katičin i Slavenov odnos neobičan i nesvakidašnji?
Odnos između lepe rođake i pristalog mladića, ima toga u širim porodicama koliko hoćete. LJudi upućeni jedni na druge počeće da razvijaju i osećanja koja nisu neposredno vezana za ono što ih je spojilo, bilo da svakodnevno rade zajedno, da se viđaju svakodnevno, ili da jedno školuje drugo, kao Katica Slavena.
Ti odnosi ne moraju da se postvare, akteri ne moraju ni da ih razaznaju, osećanja ostaju najčešće tek naznačena, na nivou tištanja, slutnje.Na onom nivou koji ti pomaže, što bi rekao Duško Radović, da razumeš poeziju.
Slaven se, međutim, našao između dve vrste naklonosti, dve vrste jakih osećanja, gde mu ona druga pomognu da prepozna i prva. A izazivaju ih dve različite žene, od kojih jedna mami osmehe, a druga uzdahe.
Kako izgleda prvi poljubac miholjskog leta?
Miholjsko leto je poslednji period lepog vremena pred zimu, pred košavu i kišu. I tim lepše, toplije, prisnije ako hoćete. Poljubac u to doba označava spajanje dve duše pred dolazeće teškoće, a u slučaju Slavena i Milice i pred dolazak katastrofe u kojoj nestaje čitav svet za koji su znali i u koji su se taman uklopili. Ne postoji konačno rešenje, konačno uklapanje, tek poljubac koji ti otvara kapiju pravog puta. Poljubac miholjskog leta, srećom, promeniće njihov intimni svet, a vreme što mu sledi, na nesreću, sav ostali svet.
Kako je moguće da jedna smrt obeleži živote svih likova iako za nju nisu marili?
Živote nam obeležavaju i usmeravaju nizovi događaja, od kojih smo mi svesni tek malog broja. Nešto što neko uradi potpuno nezavisno od nas, i ne znajući da postojimo, može da utiče na ono što se neposredno oko nas dešava. Tako je i jedna smrt okupila na malom prostoru potpuno različite ljude, koji se nisu prethodno poznavali, i u zgusnutom vremenu jednog miholjskog prepodneva, promenila živote svakog od njih. Svi su u priču ušli kao jedna osoba, a iz nje izlaze kao sasvim druga. Sad, nekome je ta promena bila na bolje, nekome na gore…
Koliko su Slaven i Milica kao par, slični današnjoj omladini?
Oni su čeda svog vremena, mnogo su oprezniji u iskazivanju osećanja, uzdržaniji. Ali osećanja su ista – ljubav je ljubav, i momci i devojke se jednako zaljubljuju. Ono što je drugačije, to je način ispoljavanja naklonosti, udvaranja, osvajanja. Suština se, međutim, u odnosu na današnja osećanja nije promenila. Ni sva ta zbunjenost, to izmeštanje iz stvarnosti, vremena i prostora, koje zaljubljivanje sobom nosi. Pogotovo ono prvo; i ono pravo.
A kad se malo osvrnete oko sebe, videćete mnogo, čini mi se više nego što biste očekivali, devojaka koje bi se rado emotivno skrasile, i mnogo zbunjenih mladića koji ne znaju kako da im priđu. Mnogo je više usamljenosti, i pored sve glasnijeg načina života. Možda je to odjek nekih drugačijih vremena, u kojima sam, eto, imao prilike da živim, ali imam utisak da bi mnogi mladići i devojke dali sve pratioce na društvenim profilima, za jednog pravog u životu. I ne bi pogrešili.
Kažete da je život svakoga od nas klupko, šta to znači?
Zapetljan i prepleten, ’ne da nam se živu, razabrati u pletivu’. Pa onda stalno jurimo kraj, da počnemo da rasplićemo – nekad malo raspletemo, češće se više upletemo. Jer, to je klupko satkano od više niti, i svaka je deo klupka nekog drugog, ko takođe pokušava da se isplete, pa time naše klupko više mrsi, kao i mi neko treće u sopstvenim nastojanjima…
Izvor:Pravda
