Kako je Lajkovčanka uspela da osvoji ne samo Lajkovac već i region?
Od samog začetka ideje za roman, dok sam gradio likove i razrađivao radnju samog romana, u jedno sam bio siguran, da će roman imati naslov „Lajkovčanka “. Znao sam i sam da je to mač sa dve oštrice, da može da se desi da popularanost samog romana ne izađe iz okvira mog malog mesta. Takođe od starijeg kolege po peru, našeg uspešnog pisca Vanje Bulića, dobio sam dobronamernu sugestiju da ipak promenim naslov i da „Lajkovčanka“ izađe iz lokalnog okvira. Obrazlažući svoj stav rekao mi je da će teško neka Beograđanka, Kragujevčanka želeti da pročita jednu Lajkovčanku. Međutim, na moju veliku radost, upravo se desilo suprotno, tako da se na kraju moja istrajnost u vezi naslova i isplatila. Lajkovčanka je osvojila mnoga srca, prošla kroz mnoge gradove i definitivno ostavila dubok trag na ovom našem književnom nebu.
Da li vam je šampita omiljeni slatkiš ili na listi onih koji izbegavate?
Kada sam pisao prvi roman nisam ni slutio da će u bliskoj budućnosti šampita postati moj omiljeni kolač. Naime, moj prvi roman je slatkog naziva „Šampitica “ i ljubav prema toj kremastoj smesi je krenula od moje prve promocije kada me je lokalni poslastičar iznenadio donevši šampite na samu promociju. Moji prijatelji su bukvalno sve to shvatili, smatrajući da mi je stvarno šampita omiljena, i od tada kada su me sretali, nije više bilo: „Veljo, ajmo na piće“, već su skoro svi me zvali na po jednu šampitu. Meni je to ispočetka bilo jako zanimljivo dok me sav taj šećer nije udario u glavu. Vrhunac je bilo kada me moja draga supruga iznenadila za rođendan sa šampitom. Međutim, to nije bila obična šampita, već jedna puna ljubavi, i prepuna šećera. Toga dana sam odlučio da više nijedan moj roman neće imati u svom nazivu slatkiše.
Kako izgleda boja nečijeg imena?
Kada sam objavio svoj drugi roman „Boja tvoga imena“, ovakvo pitanje me često sretalo. Svi su bili znatiželjni kako je moguće da ime ima boju. Da bi otkrili sve te divne boje koje naša imena nose, preporučio sam im da pročitaju roman. Mnogi su me poslušali i pronašli svoju boju. Lik iz moje knjige, Selma, u jednom delu romana, glavnom junaku Jovanu objašnjava da to nisu obične boje koje srećemo svakodnevno, koje je naše oko može da vizuelizuje. To su boje koje nosimo u sebi, boje koje se pojave i razluče kada smo puni ljubavi, one koje nam oboje dane i zašarene sav naš svet. Moj junak u sebi nosi šartruznu zelenu, a svoj mir je pronašao kada je sreo nekog sličnog sa istom tom bojom.
Koje su prednosti, a koje mane kada ste pisac, a ne živite u glavnom gradu?
Iako se uporno priča da nema centralizacije, običan narod, a i mi pisci kao predstavnici jednog dela kulture, ne osećamo da je tako. Razumljivo je da Beograd, kao prestonica, ima prednosti u odnosu na manja mesta, međutim ta prednost je svakim danom sve izraženija i pravi se ogromna razlika između mogućnosti koje pruža Beograd i npr. moj Lajkovac. Samim tim činom mislim da je obično stanovništvo, a i ljudi iz kulture, primorano da sreću potraže danje od svog ognjišta. Koliko god se mi trudili da to promenimo, da napravimo nešto i van prestonice, sve nam teže polazi za rukom. Nivo kulturnih događaja je sve mizerniji, iz godine u godinu, a samim tim menja se i svest stanovništva gde kulturne događaje smatraju kao sporednu stvar, uzgrednu, a ne nešto što je neophodno za sam razvoj našeg duha i našeg uma. Ja se još uvek borim, kao Don Kihot. Uz pomoć dobrih ljudi, uspevam da predstavim sebe, moja dela i moj Lajkovac i u većim gradovima, i hvala im na svemu tome.
Jedan ste od retkih ljudi koji su se vratili u svoje rodno mesto, zašto danas svi beže u glavni grad?
Da, jedan sam od retkih koji se vratio posle studiranja u svoje rodno mesto. Završio sam Rudarsko-geološki fakultet i može se reći da sam za te godine studiranja iskusio život velikog grada, svu svetlost i tamu koju nosi sa sobom. LJubav prema svom rodnom mestu koju sam uvek nosio u sebi a i onu roditeljsku koju sam osetio za sve godine studiranja, gde su se nesebično žrtvovali za mene, nekada i nemajući da bih ja imao, imao sam obavezu da im to uzvratim. I mojim roditeljima a i mom Lajkovcu. Jedini način je bio da se vratim i da sada ja sebe, svoju ljubav, svoje stečeno znanje, nesebično darujem njima. Verujem da vam je poznato da je Srbiju za vreme ratova, pa i za vreme onih nepravednih sankcija, upravo srpski seljak othranio. Moje mišljenje je da bi nam i sada bilo bolje u celokupnoj državi kada bi se upravo seljaku pomoglo. Sada imamo još bolje uslove, od mehanizacije, do puteva koji su asfaltirani do samih njiva, još kada bi se celokupan sistem okrenuo ka seljaku, rodnoj Šumadiji, plodnoj Vojvodini, i mladost ne bi hrlila ka svetlosti velikog grada. Ne bi nam se zatrla sela, ugasila ognjišta, već bi se i dalje čuo dečji plač iz kolevki. Nebriga države za seljakom i stanovništvom manjih mesta je jedini razlog odlaska mladih u gradove. Iskreno se nadam da ćemo se kao narod dozvati pameti, i okrenuti pravim vrednostima.
Izvor:Pravda
