Piše: Vladimir Možegov
Trampove izjave o Sporazumu o raketama srednjeg i malog dometa – zajedno sa reagovanjima na njih Rusije, EU i Kine – ponovo su naglo podigli nivo napetosti u svetu. Optimizam nije povećala ni poseta DŽona Boltona Rusiji.
Svet je ponovo posetila zebnja koju ljudi osećaju uvek kada se napravi korak ka provaliji svetskog rata...
Da, razume se da već znamo ko je Tramp i da se njegove izjave sa elementima šoua podosta razilaze sa onim što zaista čini.
Da je Hilari Klinton pobedila – najverovatnije bismo imali pravi veliki rat na Bliskom Istoku sa destabilizacijom Srednjee Azije. Trampova pobeda je udaljila taj scenario, ali ga nije ukinula.
Snage koje su stajale iza klana Klinton, a te snage imaju ogroman uticaj na američku spoljnu politiku, nisu izmenile svoje planove. Tramp je pod sve većim pritiskom tih snaga. Još ne znamo ko će iz toga izaći kao pobednik.
Verovatno će nam mnoge odgovore dati izbori za američki Kongres 6. novembra i susret Tramp-Putin do kojeg će doći 11. novembra u Parizu.
Ako ti izbori budu povoljni za Trampa – pariski susret sa onim što bi usledilo simbolički može razrešiti aktuelnu političku krizu. U suprotnom, pretnja svetskog rata samo će se, na žalost, povećavati.
Dakle, kakve snage stoje iza povećavanja napetosti u svetu? U čijem globalnom planu je nimalnno banalni poduhvat kakav je svetski rat?
Vratimo se u leto 1902-ge godine kada je u NJujork – na poziv bankarske kuće Kuhn, Loeb Co – kao vodeći evropski stručnjak za formiranje centralnih banaka stigao Pol Varburg, suvlasnik hamburške bankarske kuće u vlasništvu Varburga.
On je tokom narednih deset godina aktivno radio na stvaranju najveće svetske centralne banke iza čije koncepcije su stali vodeći bankari i političari: senator Oldrič, DŽon D. Rokfeller, Bernard Baruh, Jakob Šif, Edvard Mendel Haus, bankirske kuće Kuhn, Loeb So, J. P. Morgan Co i druge.
Godine 1912-te na predsedničkim izborima u SAD pobeđuje Vudro Vilson čijom izbornom kampanjom su rukovodili pomenuti ljudi. I, Vilson je 23. decembra 1913-te potpisao zakon o Federalnom rezervnom sistemu. Tako je stvorena najveća centralna banka u svetu sposobna da akumulira resurse dovoljne za finansiranje svetskih ratova.
U vreme Velikog rata vlast u SAD nalazila se u rukama «trijumvirata bankara»: Pol Varburg je bio u ulozi potpredsednika Federalnog rezervnog sistema i kontrolisao je američki ekonomski i finansijski sistem, Judžin Mejer je kao šef Vojno-finansijskog bloka bio zaduženza program kreditiranja i finansiranja rata, a bankar Barnard Baruh, a šef «Komisije Savetnika za pitanja Odbrane“ i Saveta za ratnu industriju faktički je bio diktator.
U isto to vreme, rođeni brat Pola Varburga - Maks Varburg - i frankfurtski bankari Filip i Ludvig Šif (braća njujorškog bankara Jakova Šifa, partnera Kuhn, Loeb Co) – plaćali su ratne rashode kajzera Vilhelma. A Maks Varburg je kao načelnik Tajne službe Nemačke već krčio put takozvanom `novcu nemačkog generalštaba` za revoluciju u Rusiji.
Pred Prvi svetski rat u Carigrad je – usred mladoturske revolucije (koja je bila generalna proba za februarsku revoluciju u Rusiji) – stigli su Parvus i njegov učenik Trocki.
Tokom leta 1913-te Trocki po zadatku dobijenom od Parvusa koordinira dejstva tajnih saveza i revolucionarnih blokova na Balkanu...
Kroz četiri godine je uigrani tim bankara iz Vilsonovog štaba u Versaju bio u ulozi glavnih arhitekata posleratnog mira u Evropi.
U godini kada je Hitler došao na vlast, predsednik SAD postao je Franklin Delano Ruzvelt – poboljšana Vilsonova kopija.
Prikovan za invalidska kolica i sposoban samo da poslušno otvara usta radi seansi psihološke terapije za stanovništvo SAD ošamućeno i razbijeno finansijskom krizom – Ruzvelt je bio bezvoljna marioneta i lutka u rukama snaga koje su iza njega stajale.
Stvarnu vlast u SAD za Ruzveltovog predsednikovanja imala su dobro znana lica: vrhovne sudije Luis Brandejs i Feliks Frankfurter, ministar trgovine Samjuel Rosenman, neoficijelni Ruzveltov diplomata Hari Hopkins, ministar finansija Henri Morgentau (autor čuvenog posleratnog plana koji je predviđao veliko smanjenje stanovništva nemačke i pretvaranje te zemlje veliki agrarni logor) i glavni finansijer predizbornih kampanja i Vilsona i Ruzvelta - Bernard Baruh, koji je u vreme predsednikovanja Harija Trumana bio na čelu američkog «Atomskog projekta» i doneo je načelnu odluku o bombardovanju Hirošime...
Drugi svetski rat se završio okupacijom Evrope od strane američkog bankarskog kapitala.
„Maršalov plan“ i prva forma Evropske unije (evropska zajednica uglja i čelika) stavili su tačku na tradicionalnu nacionalnu Evropu i pretvorili kontinent u političku koloniju i vojnu bazu nove atlantske imperije.
Uprkos tome, između dva svetska rata su se Francuska i Britanija usprotivile formiranju svetske vlade, a posle Drugog – prepreka je bio SSSR.
Snovi Bernarda Baruha o svetskoj diktaturi koja neposlušne zemlje kažnjava atomskim bombama nisu se ostvarili.
Po završetku Drugog svetskog rata se na međunarodnoj areni pojavljuje nova politička sila kojoj je bilo suđeno da postane arhitekta sveta na početku HHI veka. Reč je o grupi Šahtmana-Kristola koja se ispilila iz Četvrte Trockističke internacionale koja je 50-ih i 60-ih godina počela naglo da osvaja pozicije u američkoj politici.
Kristolova grupa je u timu demokrate-jastreba Henrija DŽeksona prvi put bila u prilici da isproba sankcije – tada protiv SSSR. Ona se potrudila i da stvori organizovani disidentski pokret.
Krajem 70-ih Kristol i njegovi prelaze kod Ronalda Regana kojem pomažu da aktivira «religiozna prava» Amerike i da dođe na vlast. U to vreme već počinju da ih nazivaju „neokonzervativcima“. Neokonima.
U Reganovom timu oni započinju totalni informacioni rat protiv „imperije zla“, organizuju veliku aferu sa „ratom zvezda“, a istovremeno razaraju sovjetskog kolosa iznutra... Neokoni pobedu nad SSSR sve do danas smatraju svojim glavnim dostignućem.
Otada neokoni svoje glavne `topove` - delujući u timu Buša-Starijeg – okreću prema Bliskom Istoku, iniciraju rat protiv iraka, objavljuju „kraj istorije“ i formiranje „novog svetskog poretka“.
Neokoni su 11. septembra 2001-ve potpuno kontrolisali kabinet predsednika SAD, oružane snage i tajne službe, a svet je tada – po njihovoj zamisli – prešao u fazu „sukoba civilizacija“ i „četvrtog svetskog rata“ koji bi se vodio „do poslednjeg teroriste“.
Međutim, dalja eskalacija „četvrtog svetskog“ se neočekivano (za njih) sudarila sa otporom Rusije koja se preporađala. Ulazak Rusije u sirijski rat za neokone i snage koje su iza njih postao je veliko razočarenje. A izbor Donalda Trampa za predsednika SAD doveo je pod udar svu decenijama pravljenu konfiguraciju „novog svetskog poretka“.
Vratimo se sada opet planovima za otpočinjanje velikog rata koje razrađuju u svojim mislećim centrima snage koje su tokom proteklih sto godina već organizovale dva `vruća`i jedan hladni svetski rat i jedan veliki bliskoistočni kao početnu fazu novog svetskog rata.
Nemojmo se zavaravati. Te snage nije nimalo briga ni za sudbinu Amerike ni za sudbinu Evrope i naroda koji u njima žive. NJihov jedini cilj su – novac i vlast. I to: totalna vlast.
Da bismo shvatili dubinu njihove ideologije, evo kako je sve video i zamišljao `kum` njihove ideologije Leo Straus: iskoristiti verska osećanja ljudi, islamske fanatike, tehnologije obojenih revolucija i konflikte (Izrael-Iran, Indija-Pakistan...) za izazivanje globalnog haosa i eksplozije u kojima bi se hrišćanska, islamska, kineska (a takođe indijska i iranska) civilizacija međusobno oslabile ili sasvim uništile, posle čega bi oni zavladali potpuno onim što od sveta ostane.
Ako ovakvi planovi nekome liče na bezumlje – istina je da danas moramo da postojimo upravo u takvom bezumnom svetu.
Pri ovakvom stanju stvari, izbori za Kongres SAD (6, novembra) o susret Putina i Trampa u Parizu (11. novembra9 – na dan okončanja Prvog svetskog rata – dobijaju uistinu istorijski značaj.
Pročitajte OVDE kako je to Erdogan okrenuo leđa Putinu.
Izvor: fakti. org
