Piše: Miroslav Lazanski
I da su neki političari u bratskoj nam Crnoj Gori histerični antisrpski fanatici, zapravo, verski ostrašćeni kao neki u Iranu. Pošto nam je Teheran pre desetak dana opet uveo vize. Koje smo mi, jelte, po naređenju Brisela, prethodno uveli Iranu. I koji je na naš potez samo recipročno odgovorio. Što je sveto pravilo diplomatije. A što mi, sudeći po nekim izjavama iz MIP-a, nećemo uraditi našem „drugom oku u glavi”. Što se može, ne daj bože, tumačiti i da Crnu Goru i ne smatramo državom čim se ne pridržavamo principa reciprociteta u odnosima između država. Između nas i Irana na delu je državni reciprocitet, sa Crnom Gorom ga nema. Burazerski odnos? Jer, mi smo velikodušni i ne želimo da nas u Podgorici baš sve smatraju za pravoslavne ajatolahe koji bi da tlače bratsku nam Crnu Goru. Pa će na našu molbu, radi pojašnjenja zabrane ulaska srpskim intelektualcima, Podgorica verovatno poslati detalje kako su oni to „opasnost za nacionalnu bezbednost Crne Gore”. Sa svim detaljima, ko je od njih i koliko puta putovao u Rusiju, ko je sve bio na koktelima u ruskoj ambasadi u Beogradu, ko je šta pomislio, ili rekao protiv NATO-a, ima sve da nam to lepo predoče, a onda ćemo mi razmisliti šta ćemo dalje. Voleo bih da grešim, ali „papala maca...” Bećkoviću i društvo pozdravite se na neko vreme sa letovanjem u Crnoj Gori.
No, možda su akademik Bećković, istoričari Antić i Raković, te profesor Mirović opasnost i za mir u regionu, pa i na planeti. Iako smo mi više puta rekli da više nećemo ratovati. Pogotovo ne zbog akademika, istoričara i profesora. Jer, drug Tito je odavno rekao ono: „Radnici, seljaci i poštena inteligencija.” Što znači da ima i nepoštene inteligencije, koja želi da nas uvuče u rat protiv celog sveta i NATO-a. Akademik Bećković je primer tih skrivenih namera. Zbog njega je i podignuta borbena gotovost najmlađe armije NATO-a. Kakva čast.
Ili su Srbi skloni mazohizmu, a ako su još pri tome i pisci, shvaćeni ili neshvaćeni, onda je mazohizam možda i ideologija nekih modernih političkih mislilaca. Naime, najteže je biti neshvaćeni pisac u Crnoj Gori. Dobijete najviše književno priznanje, a onda vam, posle nekoliko godina, zabrane ulazak u zemlju. To je gore nego biti pisac u nemilosti. Pisci su uvek ambivalentne ličnosti, posebno veliki pisci. Naime, čitav stvaralački proces pisca jeste, pre svega, proces unutrašnje borbe i samousavršavanja. Veliki pisci vole da kažu kako oni moraju da budu izvan života, uvek neznatno ispred i iznad. Pa je tako akademik Bećković zabrinut hoće li mu zvanična Podgorica zabraniti da jednog dana i počiva u Crnoj Gori, da tamo živi i kada umre. Nema razloga za brigu, komunisti su dozvolili da se kraljica Marija i u vreme SFRJ sahrani na Oplencu, a bivši komunisti i dalje vladaju Crnom Gorom. Velikani su uvek usamljeni. U veličini. Posebno pisci.
Da vidimo kako će na sve ovo da reaguje intelektualna javnost Crne Gore i Srbije? Kako će reagovati bezbednosni stručnjaci u pogledu stepena opasnosti koju predstavljaju akademik Bećković, istoričari Antić i Raković, te profesor Mirović. Očekujem da sledeći beogradski bezbednosni forum posveti najmanje jednu sesiju opasnim likovima u ličnostima akademika, istoričara i profesora. Predlažem akademiku Bećkoviću da se slika sa pištoljem kao DŽejms Bond, da napravi svoje flajere i da ih pomoću balona pusti u vazdušni prostor Crne Gore. Kako naša srpsko-crnogorska SMATSA zajednički kontroliše vazdušni prostor Srbije i Crne Gore, to balone s flajerima verovatno i neće primetiti, pa onda i nema neovlašćenog upada u vazdušni prostor, kada se već neovlašćeno upada u istoriju Crne Gore. No, ako polete grčki i italijanski lovci, koji čuvaju vazdušni prostor Crne Gore, akademik bi mogao da bude proglašen i teroristom. Matija Bećković protiv NATO-a, kako to gordo zvuči.
Demokratija je sistem koji sadrži i relativizam i skepticizam. Što znači da niko ne može da se predstavlja kao apsolutno „najbolja strana” i jedini autentični predstavnik naroda. U Crnoj Gori. U jednoj zdravoj i vitalnoj demokratiji ni intelektualci ne bi trebalo da insistiraju na poštovanju, na nekritičnom prihvatanju svih njihovih ideja. Ali bez znanja, političkoj debati nedostaje vizija, a onda sve to može da zapadne u ciničnu i jeftinu prepirku. Ili u zabranu ulaska u zemlju.
Video sam saopštenje zvanične Podgorice o merama protiv srpskih intelektualaca. Polomićete zube ako želite da to politički čitate. Nikakav diskurzivni takt, pre je reč o poetološkom mehanizmu distanciranja, nema tu ni oštroumnosti u zastranjivanju, već više želje da crnogorska politička elita nastupa kao svedok. Čega? Istorije? Ili rekonstrukcije sećanja koje održava s prošlošću jedan afektivan i militantan odnos. Naravno, niko ne može pisca da oslobodi njegovih predrasuda. Zabranjeni pisac ima pravo da misli i veruje u ono što govori i piše. Ali reakcija iz Podgorice prvi je simptom manije. Tragičan vodvilj u skupini teatarskih demonstranata sa svih strana...
Pročitajte OVDE zašto je akademik Ocić veoma ljut i o kakvoj je zabrani reč.
Izvor: Politika
