Iako je svojevremeno pred međunarodnim sudijama Unmikovog suda dobio presudu kojom su vođe OVK u regionu Podujeva LJatif Gašij, Rustem Mustafa i Nazif Mehmeti osuđeni na višegodišnje kazne zatvora, Stanković ne krije sumnju u pomenuti sudski postupak i njihovo služenje zatvorskih kazni.
- Iako su u sudskom veću bile međunarodne sudije, niko nije preterano obraćao pažnju na moje svedočenje. A sedam puta sam odlazio na suđenje u Prištinu, koje je završeno presudom 2. oktobra 2009. godine. Ja sam presudu dobio tek posle godinu dana, jer nisam mogao da priuštim advokata, tako da je čitav sudski proces izgledao, blago rečeno, jednostrano - dodaje Milovan.
On ne veruje najavama da će tužioci Specijalnog suda za zločine OVK u Hagu, koji bi 14. januara naredne godine trebalo da ispitaju jednog od njegovih mučitelja Rustema Mustafu, zvanog “komandant Remi”, vođu OVK na području podujevske opštine, zaista optužiti ikoga za mučenje i ubistvo zarobljenika u logorima u okolini Podujeva.
- Oko pola pet po podne 2. avgusta 1998. godine, kada sam bio na kontroli terena u mestu zvanom Dobre vode na putu od Podujeva prema Kosovskoj Mitrovici, kidnapovala su me šestorica pripadnika OVK u maskirnim uniformama sa fantomkama na licima, vezali mi ruke i oči i oduzeli oružje koje sam nosio zbog kontrole terena, odnosno posla koji sam obavljao.
To je, svedoči on, bio početak torture. Odveli su ga u betonski bunker, koji je ličio na kavez za životinje, u kojem je proveo prvih dvadesetak dana. Izvodili su ga tokom dana na ispitivanje - u nekoj sobi oko njega su bili raspoređeni pripadnici OVK koji bi svako pitanje propratili udarcem kundakom, nogama ili bilo čime drugim.
- Uglavnom su me ispitivali o tome koga imam u srpskoj policiji, ko me je poslao da ih špijuniram i tako dalje. Posle bunkera, odveli su me u nekakve prostorije u selu Bare, gde je usledilo petnaestak dana mučenja i gde su me tukli po tri puta dnevno, sve dok ne bih bio obliven krvlju - priča Stanković.
Mučenje je nastavljeno u zatvoru u Bajgori, u ruiniranim prostorijama nekadašnje zemljoradničke zadruge, gde je bilo zatočeno i više od desetoro Albanaca. Jednog od njih su motkama pretukli nasmrt.
- Mene su najžešće tukli 21. avgusta. Tog datuma se sećam jer je tada bio unukov rođendan. Tada sam samo poželeo da me nema, da nestanem sa lica zemlje, jer sam znao da moja porodica nema novca da eventualno plati moje izbavljenje.
Ono je usledilo posle 56 dana, od ljudi čija imena ne želi da kaže, ali naglašava:
- Tome su doprineli i pošteni Albanci, koji su posvedočili i potvrdili da sam čestito obavljao svoj posao i da nikoga nisam maltretirao - zaključuje Stanković. Bio je potom primoran da ide na višegodišnje lečenje, a potom i u prevremenu penziju. Jedina, bar delimična, satisfakcija posle svega što je preživeo, bila bi mu, kaže, pravedna kazna za njegove mučitelje.
Milovan objašnjava da je kao šumar na području podujevske opštine radio desetak godina i da je podjednako dobro sarađivao sa Srbima, ali i sa mnogobrojnijim Albancima na području te opštine. Politika ga nikada nije zanimala, samo je pokušavao da prehrani porodicu.
Srbija je otvorila nova poglavlja u pregovorima o pristupanju EU. Više o tome pročitajte OVDE.
Izvor: Večernje novosti
