Kaže da je razočaran što nije dobio poziv da svedoči o zločinima onih koji su ga kidnapovali i maltretirali na više lokacija na planini nadomak Podujeva.
Golgota koju je Milovan Stanković preživeo počela je 2. avgusta 1998. godine kada su ga, dok je bio na terenu šestorica pripadnika OVK kidnapovala u mestu Dobra voda:
- To je bilo 2. avgusta 1998. godine. Bio sam prvi zarobljeni Srbin i mučen 56 dana. Uhvatili su me u Bajgori, tokom kontrole terena. Radio sam kao šumar, a tu je bilo najveće žarište. Bili su skriveni i u UČK uniformama, imali su automate, iskočili su, zgrabili me, vezali i odveli za Bare traktorom. Čoveka koji me je primio prepoznao sam po glasu. Bio je to Nuradin Ibiši. Pitao me je “šta ćeš ovde, Stankoviću, mamu ti srpsku je*em?”. Znam i njega i njegovu braću, vozili su kamione, a ja sam im davao propusnice. Zatim su me “ladom nivom” odvezli u bunker u šumi. Vožnja je trajala desetak minuta - započinje Stanković svoju ispovest.
Odveden je u betonski buker, koji je više ličio na kavez za životinje, gde je proveo više od dve nedelje. Svakoga dana mučen je barem tri puta, sve dok oliven krvlju ne bi pao u nesvest.
U ovaj bunker odveli su ga u gluvo doba noći. Boravio je u prostoriji dva metra pod zemljom, čije je naspramne zidove mogao da dodirne obema rukama, a ulazilo se kroz limena vrata sa malim otvorom za vazduh. Na podu bunkera bilo je nekoliko centimetara vode, koju je Stanković koristio kako bi utolio žeđ i preživeo. Ujutru su ga opet vezanog i sa povezom preko očiju odveli. Ovog puta završio je u prostoriji sa još oko 20 ljudi OVK. Svi su ga pitali šta će tu, ko ga je poslao i za koga radi. A onda je redom od svakoga počeo da dobija batine.
Mučio ga je i Rustem Mustafa, poznatiji kao komandant Remi, inače vođa OVK na području podujevske opštine.
- Tukli su me, rukama, nogama, kundakom… Udarali su me dok nisam pao, posle nisam mogao ni da govorim. Posle su me vratili u bunker u šumi u kojem sam proveo 15 dana. Svakodnevno su me tukli barem dva do tri puta dnevno. Oko 18. ili 20. dana provedenog u bunkeru, došla su dvojica Šiptara koji su me umotali u zelene mreže, a prethnodno su me optužili da sam hteo da pobegnem, iako nisam bio sposoban ni da stojim - priča Stanković. Odatle su ga odveli u Bare, u zadrugu, gde su ga četvorica surovo tukla.
Iste noći Sabita Berišu doveli su u krvi i bacili ga do njega na beton.
- Rekli su mi "evo ti brata šiptara!". Mogao sam samo da ga gledam, a isto veče sam ponovo pretučen i to po kičmi. Kada se Beriša osvestio, rekao sam mu gde je, nakon čega je opet pao u komu. Ležao je u krvi, a ujutru je došao sebi. Zatim je došla grupa koja nas je tukla kundacima, a meni su slomili četiri rebra, za šta imam i papire. Tu se našao neki Šiptar koji je zamolio grupu da prestane da me tuče rekavši im da će me on dokrajčiti. On me, na sreću, nije pipnuo. Ne znam ko je on - kaže Stanković.
Opet su ga, kaže, izvodili, ispitivali ga za koga radi, a kada su videli da nemam šta da im kažem, rekli su mi da “idem na preki sud”.
- Pokupili su nas, vezali nam ruke i oči i odveli nas u fabriku u kojoj su se izrađivale HTZ uniforme. Bio je tu neki stari sudija koji me je pitao za kontakt sa nekom Šiptarkom. U tom momentu su me otpozadi udarili kundakom u potiljak. Pao sam i posle toga se ne sećam ničega - priča Stanković.
Sebi je došao to veče, a utvrđeno je da nije imao nikakvu krivicu. Čovek sa kojim je bio zarobljen dobio je smrtnu kaznu jer je, navodno, radio za Srbe.
Stankoviću je izrečena oslobađajuća presuda, ali su mi rekli da će teško izaći na slobodu "zbog situacije". Odatle je prebačen u Bare, šest kilometara dalje. U jednoj od vikendica ubacili su ga u sobu u kojoj je bio i Fadil Suljević - čovek koji je radio u DB tokom rata. Sa njima je bio i učitelj Osmani Sinani.
- Fadila su izbacili kada su mene ubacili u tu sobu, Osmani je ostao. On se začudio kada me je video jer, kako mi je rekao, novine su pisale da sam ubijen i bačen u bunar - kaže Stanković. Dodaje da su logori bili zastrašujući, da su zatvorenici stalno seljeni kako ne bi znali gde se nalaze.
Kaže da se ljudi kao LJatij Gaši, Nazif Mehmeti i Rustem Mustafa štite. Posledice, kaže, i dalje postoje, penzionisan je na nervnoj bazi i najteže mu je noću. Bolove i dalje oseća, tako da su posledice i fizičke.
- Muke su to velike. Veliki su i bolovi. Ne daj Bože da neko doživi slično - kaže Stanković.
Iako će o prema najavama tužioci specijalnog suda za zločine OVK sredinom januara o ovoj i drugim torturama ispitati i Rustema Mustafu, Milovan ne veruje da će za mučenje u logoru nadomak Podujeva iko odgovarati, iako bi mu to bila jedina satisfakcija, posle svega što je preživeo.
Šef lažne države pokazao pravo lice, briga njega za Kosovo. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Pink
