Ovako je u do sada neobjavljenom izveštaju iz oktobra 2003. (koji je sačinjen nakon posete šefa Haškog tribunala Patrika Lopeza Teresa i direktora za pravdu Unmika Emona Smita Kosovu, prim. aut.) svedočio jedan od osmorice svedoka jezivog zločina u 'Žutoj kući'.
Na toj lokaciji su stotinama Srba i nealbanaca izvađeni organi i potom prodavani na crnom tržištu u klinikama širom Evrope. Ovaj izveštaj mogao bi da bude krucijalni dokaz u radu novoformiranog suda za zločine OVK.
Prenosimo svedočenje svedoka 'broj 1', Albanca s jugozapada Kosova koji je služio kao vozač i vojnik nižeg ranga u OVK i direktno učestvovao u prevozu zarobljenika u Burel.
Avgust 1999.
-Učestvovao sam u transportu zarobljenika sredinom avgusta 1999. Pozvao me je oficir OVK. Bio sam primoran da učinim šta su tražili. Otišli smo ka Prizrenu u 'Folksvagenovom' kombiju da pokupimo Srbe. Bile su im vezane ruke na leđima. Nisam ih znao, bili su u kasnim dvadesetim i ranim tridesetim godinama života. Po odeći su ličili na seljane. Stalno su nas zapitkivali gde ih vodimo. Stražar im je rekao: 'Vodimo vas da sečete drva i radite na farmama'. U Prizrenu nam je rečeno da ne smemo da ih bijemo. To je bilo prvi put tako, s obzirom na to da nam je prethodno bilo dozvoljeno da im lomimo ruke i noge... Sledećeg dana smo krenuli ka Albaniji i stigli preko Morine. Prespavali smo u Burelu. Tu sam video još desetak Srba, muškaraca i žena. Bili su u nekom skladištu. Sutradan smo ih prevezli u kuću južno od Burela. Pre polaska dali su nam da ponesemo neku dokumentaciju u crnoj torbi. Na svim putovanjima smo doktorima davali medicinsku dokumentaciju o zarobljenicima. Kad smo stigli, čekao nas je albanski doktor Đamil. Pogledao je zatvorenike i pitao da li su bijeni. Uveli su ih unutra, a ja sam se vratio kući.
Novembar 1999.
-Sledeća tura je bila u novembru/decembru 1999. Otišao sam u Burel vozeći žene, ovog puta u 'mercedes' kombiju. Utovarili su četvoricu Srba u kombi, bili su mladi i dobrog stasa. Vozili smo uz reku i na kraju putu naišli na svetložutu kuću. Bila je stara. U kući je bilo nekoliko muškaraca i dva doktora. Jedan je bio Arapin, drugi Albanac po imenu doktor Admir. Srbi su bili nervozni. Bili su izvođeni iz kombija i odvedeni u skladište iza kuće...
Proleće 2000.
-Treći put je bio u proleće 2000. godine. Bio sam ponovo u Burelu i preuzeo jednog Srbina i Srpkinju. Ona je bila veoma mlada. Dok smo se vozili, Srbin nas je zamolio da ih ubijemo odmah, tu na mestu: 'Ne želimo da budemo isečeni na komade', rekao je. Odvezli smo ih u istu kuću u Burel... Kada sam prvi put imao isporuku u Burel, mislio sam da ih testiraju, uzimaju uzorke krvi, ali nije bilo jasno zašto. Nakon trećeg puta sam znao da se nešto dešava. Ušao sam u prvu sobu kuće u južnom Burelu da uzmem čašu vode. Bila je veoma čista sa jakim mirisom lekova. Podsetilo me je na bolnicu, lepljivo sladak miris, pripalo mi je muka. Razmišljao sam kako je ovo bilo jedino mesto gde sam dovozio ljude, a nikada nikoga nisam odvezao natrag... Bilo je to u vreme kad sam čuo druge kako pričaju o organima, bubrezima i transportu organa do aerodroma.
Jun 2000.
-Četvrti put je bio kasnog maja ili ranog juna 2000. U Burelu mi je naređeno da odem sa još jednim čovekom u Merdite da pokupim dve žene i dovedem ih u kuću. Tad sam čuo da imaju ultrazvuk i drugu medicinsku opremu u kući u Burelu. Odvezli smo ih u kuću južno od Burela, ubrzo sam od prijatelja koji je bio vozač čuo da su odvezeni u kućnu kliniku i da su korišćeni za 'rezervne delove'. Nakon ovog puta sam rekao da imam upalu pluća i da ne mogu više da radim…
Kako je Šešelj sledio Šiptare pročitajte OVDE.
Izvor: Informer
