Piše: Konrad Rekas
Na kraju krajeva, i sâmi Albanci su sebe smatrali Turcima/Osmanlijama, o to krajem 19. veka; bili su potčinjeni Padišasima, divlji ali verni. Međutim, nije bilo potrebno mnogo truda – prvi korak su načinili Britanci (i Francuzi, koji tradicionalno sprovode naređenja iz Londona), potom su sve organizovali Habzburzi, koji su prvo izmislili albansku naciju, potom joj dali državu, koju su ojačali davanjem kvazi-nacionalističkog etosa ovi ljudima. Istina je da su Albanci specifičan narod, jedan od starijih u Evropi. Ali, istovremeno, čak i danas, oni više liče na neke druge, slične grupe, zasnovane na klanovskoj strukturi, koje su postojale i pre devetnaestovekovne etno-geneze (i, ustinu imaju bliže veze sa „Primordijalnom tradicijom“). ''Albanski nacionalni preporod'' (Rilindja Kombëtare) koji se sprovodi od 1870-ih, bio je važan mehanizam u kome su korišćene stvarno postojeće lokalne specifičnosti, zarad potpuno veštačkog projekta – nastalog spajanjem seljačke (ili gorštačke) odvojenosti sa masonskom inteligencijom i zapadnim novcem. Mi danas znamo za još nekoliko takvih konstrukcija – na isti način su stvoreni ''litvanstvo'' i ''ukrajinstvo'' kao posebne nacije, dok je nekoliko poštenih baltičkih farmera bukvalno naterano da budu Letonci. Međutim, istorija Prizrenske lige je jedan od najznačajnijih primera (zato što je jedan od prvih) kako je ovaj ogromni društveno/etnički proces inžinjeringa pripreman, a koji je promenio oblik Evrope, ali i čitavog sveta.
Naročito važna je i uloga katoličke crkve u stvaranju Albanije, posebno Velike Albanije. Katolički sveštenici (franjenvci, pre svih), koji su radili za Vatikan i Beč, širili su među Albancima viziju da oni mogu biti regionalna sila – naravno uperena protiv lokalnog pravoslavno-slovenskog stanovništva. Da stvari budu još čudnije, za heroja novog albanskog identitea izabran je... Srbin, Skenderbeg... Te je tako davanje nacionalnosti i države čisto muslimanskim klanovima imalo vrlo praktičan cilj: prvo, da se organizuje na Balkanu jedan od britanskih projekata, potom austro-ugarski, nakon toga italijanski, i na kraju američki. U svim tim projektima – Velika Albanija je služila i služi velikim silama, ali sigurno ne običnim Albancima!
I na kraju, kakvu istorijsku lekciju iz toga možemo da izvučemo mi, iz Srednje Evrope? Pre svega, da na nas ne utiču te sve širokom rukom dodeljivane nezavisnosti pre jednog veka, 1918. godine. To je bio politički Crni petak, lažna promocija, samo za uobičajene interese i uz saznanje da će sve te države na kraju postati igračke Velikih finansijera, na povocu velikih sila. Balkan je bio samo poligon za vežbanje za procese koji će biti pozavršavani sledećih godina duž srednjeg pojasa kontinenta. Cilj je bio da se izbrišu tradicionalne imperije – uključujući Tursku (koja je do tog trenutka bila korisna, a onda je počela da smeta). Kao što znamo, Turska se spasila zahvaljujući usko-nacionalnom, kemalističkom projektu, međutim, ostale Turke i poturčene narode, zapadni imperijalisti, i njihovi naslednici, globalisti, su napustili (dok je većina Srednje i Istočne Evrope, uključujući i Slovene, podelila istu sudbinu, uz važan izuzetak Rusa).
Iz ove trenutne situacije sa albanskim jubilejem, sledi druga lekcija. Teoretski je ova nacija izvukla najviše koristi iz poslednjeg Balkanskog rata. Albanci su dobili još jednu marionetsku državu - ‘Kosovo‘, sledeća je na tapetu Makedonija, što se koristi za jačanje pritiska na Srbiju i Crnu Goru, pa čak i na Grčku. Legenda Velike Albanije je i dalje živa, pod patronatom ne samo Skenderbega već i Majke Tereze (koja takođe nije Albanka, već Vlahinja). Ali, ova stošestogodišnja država je mnogo više teoretska, sada nego što je bila 1912. godine. Državom upravljaju američki ambasadori i vojni komandanti, zadojeni međunarodnim islamističkim terorizmom. Nacionalni ponos stimulisan sukobima sa svim susedima predstavlja samo dimnu zavezu koja služi da sakrije unutrašnje ponižavanje ponosnih planinskih gorštaka. U stvari, jedini period albanske istorije koji zaista mogu smatrati svojim nacionalnim buđenjem ostaje onaj komunistički, iz vremena režima Enver Hodže.
Stošestogodišnji eksperiment albanske nezavisnosti se može smatrati neuspešnim. Danas bi za ove ljude najrpihvatljivije moglo da bude da se vrate osmanizmu. Istorija bi se okrenula – Albanci, koje je stvorio Zapad, ponovo bi bili Osmanlije, a Vašington bi doživeo krah, tamo gde su London, Beč, Vatikan i Rim već jednom pobedili. To je ono što iskreno želim svojim albanskim prijateljima – možda bi to postao obrazac koji bi mogao da se ponavlja širom našeg dela sveta.
Žestoku diskusiju u studiju zbog Vučića pogledajte OVDE.
