Zaustavna moć, kao nezaobilazan parametar efikasnosti municije, nikada nije bila aktuelnija nego danas. Stvoren je širok spektar različitih tipova municije, koja treba da zadovolji niz zahteva, najčešće kontradiktornih, počev od dometa, preko položene putanje, laganog trzaja i mogućnosti kontrole rafalne paljbe, sve do pomenute efikasnosti na cilju, koja može da se kod različitih tipova municije protumači i kao zaustavna moć i kao probojnost.

Inženjeri na svim kontinentima i u različitim državama su sa manje ili više uspeha ispunjavali postavljene zahteve, pri čemu su morali da vode računa i o standardizaciji, pa čak i o ceni. Sasvim je jasno da municija efikasna na svim gore navedenim poljima ne postoji, niti je moguće stvoriti je.

Moćna municija

Rusi su od toga jednostavno odustali (kao i Amerikanci), pri čemu se pristup svodi na stvaranje specijalizovane municije, sasvim nestandardne, za specijalne zadatke. Protivterorističke snage i te kako imaju potrebe za municijom velike zaustavne moći, pre svega u urbanim sredinama, gde se i dešava gro terorističkih napada, a s druge strane i sve više oružanih sukoba, s obzirom na to da je opšti trend porasta brojnosti populacije u urbanim sredinama u odnosu na ruralne. Ako je prigušena snajperska puška VKS ili kako se još označava, VSSK, donela nov koncept sredstva vrlo ograničene proliferacije čak i kod specijalnih jedinica, to bi moglo da se izmeni kod jurišne puške AŠ-12, označene i kao ŠAK-12, koja je već u operativnoj upotrebi kod ruskog FSB.

Dok se jurišna puška ne može meriti sa snajperskom na polju preciznosti, efikasnog dometa i nivoa buke, ona ipak zadržava dovoljnu efikasnost na cilju zbog moćne municije, ali uz značajno manju masu i naročito manje dimenzije, čineći je naročito pogodnom za borbe na malim rastojanjima, gde čak ni terorista pod narkoticima nema nikakve šanse da izazove stradanje većeg broja ljudi, recimo aktiviranjem bombe.

Povratak bul-pap konfiguraciji

Dok je većina oružanih snaga Rusije ostala "verna" klasičnoj konfiguraciji jurišne puške, u vidu različitih varijanti starog dobrog Kalašnjikova, antiterorističke jedinice su se u pogledu specijalnih zadataka, ipak okrenule alternativi, bul-pap puškama. Dobro su poznate sve prednosti i nedostaci i jedne i druge konfiguracije, ali je za snažniju municiju ipak odabrana bul-pap, verovatno zbog uštede u masi i manjim dimenzijama. Bar prema do sada dostupnim informacijama, AŠ-12 nema neka egzotična tehnička rešenja, ali ipak, u određenoj meri je neuobičajena za jurišne puške danas, a posebno za puške ruskog porekla.

Sasvim očekivano, nije ponovljen princip ručnog repetiranja primenjen na VKS, samim tim što se radi o jurišnoj pušci sa opcijom automatskog režima paljbe. Osnovni princip rada je zasnovan na sistemu kratkog trzaja sa rotacionim zatvaračem. Zapravo, ova kombinacija je neobična, a pojedinačna rešenja svakako ne. Konstrukcija je kombinovana, pri čemu je donji sanduk izrađen od polimera, a poklopac je čelični. Rusi su tradicionalno poklonici čelične konstrukcije i najčešće drvenih elemenata, ali treba imati u vidu da su pojedini delovi u poslednje vreme zamenjeni polimerima, dok je čak i osnovna konstrukcija na pojedinim, naročito eksperimentalnim jurišnim puškama takođe bila od polimera. Čak i kada su slična rešenja na zapadu bila na bazi čelika, eventualno legura aluminijuma. Iako postoje rešenja bull-pup pušaka prilagođenih za upotrebu i levorukih i desnorukih strelaca, to je kod AŠ-12 samo delimično ostvareno.

Selektor paljbe se nalazi sa obe strane sanduka i rešen je u "zapadnom" stilu, što znači da može da se dohvati palcem. Obostrana je i ručica za zakočenje, ali problem predstavlja otvor za izbacivanje čaura, koji je pozicioniran samo sa desne strane, te bezbedno mogu da je koriste samo desnoruki, bez opasnosti od kontakta sa vrelom izbačenom čaurom.

Praćenje svetskih trendova

Selektor paljbe obezbeđuje dva načina rada, jedinačnu paljbu i rafalnu. Ne treba trošiti reči na mogućnost kontrole rafalne paljbe, koja mora da je izuzetno neprijatna za strelca i neprecizna. Sasvim je jasno da je količina kretanja zrna, koja je približno proporcionalna energiji trzaja oružja značajno veća (proizvod mase zrna 33 g i početne brzine oko 300 m/s) nego kod AK-47/AKM (proizvod mase zrna od oko 8 g i početne brzine 710 m/s). Energija trzaja je približnija mecima "pune snage" poput 7,9x57 i 7,62x54R. Iako su postojala oružja koja bi se mogla okarakterisati kao jurišne puške poput FG-42, to nije bilo posebno efikasno oružje za rafalnu paljbu. Teoretska brzina paljbe je 500-750 met/min.

Očigledno je ocenjeno da se ovaj problem može rešiti neminovno blago povećanom masom, gasnom kočnicom na ustima cevi, masivnim gumenim osloncem za rame i sasvim izvesno, temeljnijom obukom pripadnika specijalnih jedinica. Bez municije, masa oružja je ne baš povoljnih 5,2 kg, ali za pušku u ovom moćnom kalibru, sasvim prihvatljivo. Okviri su kapaciteta 10 ili 20 metaka. Puška je opremljena standardnim Picatinny šinama, po dve sa strana prednjeg potkundaka, jedna ispod njega i jedna iznad, s tim da ukoliko je montirana ručica za nošenje, na raspolaganju stoji još jedna šina na gornjoj strani te ručice.

Ovakva opremljenost je na nivou najboljih svetskih rešenja i jasno pokazuje spremnost ruskih konstruktora za prihvatanje svetskih trendova. Na raspolaganju je i par tipova prigušivača, iako njihova efikasnost verovatno nije na nivou integrisanog prigušivača snajperske puške VKS.

Važno mesto u arsenalu specijalaca

Municija koju ispaljuje puška AŠ-12 prema dimenzijama čaure je identična municiji sa prigušene snajperske puške VKS, ali ipak postoje izvesne razlike i prema nekim podacima, municija za VKS se zbog veće dužine zrna ne može koristiti iz AŠ-12. Radi se o kalibru 12,7 mm sa dužinom čaure 54 mm (12,7x54 mm), iako se u literaturi spominje i dužina čaure 55 mm. Štaviše, u upotrebi je širi dijapazon zrna i punjenja, s obzirom na to da je na raspolaganju i probojna, dupleks municija, kao i municija sa laganim zrnom. Probojna municija ima probojno jezgro od tvrdog čelika, potpuno izloženo na prednjem delu projektila i sa bakarnom čašicom koja ima ulogu nosača, odnosno zaptivača, kako se ne bi oštetila cev puške. Masa projektila je oko 18 g. Dupleks municija ima dva zrna, svako mase 17 g i namenjena je dejstvima na manjim daljinama, a laki projektil je izrađen od legure aluminijuma i ima masu tek 7 g.

Podzvučni projektil ima jezgro od olova i mase je 33 g. Upravo je tu osnovna razlika u odnosu na municiju za VKS, jer se za potonju koriste podzvučna zrna mase čak 48-76 g (76 g probojna municija). U zavisnosti od korišćenog tipa zrna, efikasni domet je između 100 i 300 m. Iako je ovo manje u odnosu na snajpersku pušku VSK (600 m), treba znati da je sa odgovarajućom municijom, efikasni domet na nivou klasičnih jurišnih pušaka kao što je AK-47. Municija za AŠ-12 se može uporediti sa američkim takmacima u vidu .499 LWR, .50 Beowulf i .458 SOCOM. Primera radi, municija .458 SOCOM ispaljuje zrna mase od 16-39 g i početne brzine 305-655 m/s, gde se naravno, najteže zrno ispaljuje najmanjom, podzvučnom početnom brzinom, sa namerom da se koristi uz prigušivač. Kako smo, bar za sada uskraćeni za tačne podatke o performansama municije, može da se oceni da ruska varijanta ima prednost nad američkom sa gledišta kapaciteta okvira, jer u standardni okvir karabina M4 kapaciteta 30 metaka staje 10, a u okvir kapaciteta 20 sedam ovih velikih metaka. S druge strane, prednost američkog viđenja je upotreba i relativno jednostavna konverzija standardnog karabina M4, uključujući i daleko manju masu u odnosu na AŠ-12.

Ono što se može ubrojati u prednost AŠ-12 je i rafalna paljba, ali s obzirom na snažan trzaj i otežanu kontrolu rafala, pitanje je koliko je ova opcija upotrebljiva. Sve u svemu, sasvim je jasno da oružja ovog tipa i te kako zauzimaju svoje mesto u arsenalima policijskih i vojnih antiterorističkih jedinica.

Kako je ruska raketna fregata krenula na Azovsko more, pogledajte OVDE.

Izvor: Kalibar