Piše, Aleksandar Pavić
Prethodna kolumna se bavila činjenicama koje ukazuju na to da je Tramp izgubio rat protiv „močvare”, tj. američke „duboke države”. Krunski ponuđeni dokaz za to je bio programski spoljnopolitički govor koji je američki Državni sekretar Majk Pompeo održao u Briselu 4.12.2018, nudeći viziju skoro dijametralno suprotnu Trampovoj predizbornoj viziji neintervencionizma, tj. povlačenja SAD iz uloge svetskog policajca i globalnog uterivača „liberalnih vrednosti”.
Ali je onda, na Svetog Nikolu, kao grom iz vedra neba, samo 15 dana posle Pompeovog govora, odjeknula Trampova objava da, „posle istorijskih pobeda protiv Islamske države”, a shodno svojim predizbornim obećanjima, povlači američku vojsku iz Sirije.
Da li je time Tramp uzvratio udarac ne samo Pompeu, koji se protivio toj odluci, zajedno sa čitavim Trampovim timom za nacionalnu bezbednost, kako jadikuje glavno glasilo „močvare”, Vašington post, već i samoj neolibkon Imperiji, i vratio se osnovama anti-establišment programa zbog kog je (neočekivano) pobedio na predsedničkim izborima 2016?
Vredi ispitati stvar jer je razumevanje mehanizma američkih spoljnopolitičkih odluka još uvek neophodno za razmatranje globalne geopolitičke situacije i razrađivanje mogućih budućih scenarija čije posledice će osetiti cela planeta.
Ono što je odmah očigledno je da je, sudeći po reakcijama, Trampova odluka iznenadila najveći deo establišmenta, i američkog i EUropskog, što je već samo po sebi pozitivna stvar, i ide u prilog teze da je Tramp uistinu, bar delimično, uzvratio udarac močvari sa obe strane Atlantika. Negodovanja američkih jastrebova, gunđanja francuske, britanske i nemačke diplomatije, i Si-en-en-ova kuknjava zbog ovog poteza i strah da je američko povlačenje iz Avganistana sledeće, već su dovoljni povodi za takav zaključak.
Međutim, da li je moguće da je stvar tako prosta, odnosno da je Tramp naprasno rešio da igra „sam protiv svih”, pa koliko košta da košta? Ili i iza ovog njegovog naizgled revolucionarnog poteza stoje (i) sasvim pragmatične potrebe i motivi?
Trampovoj odluci je prethodila serija telefonskih razgovora sa turskim predsednikom Erdoganom, od kojih je poslednji Rojters, citirajući neimenovanog američkog zvaničnika, označio kao neposredni okidač za odluku. Turska je samo nekoliko dana ranije ponovo zapretila da će pokrenuti novu invaziju severa Sirije radi obračuna sa snagama sirijskih Kurda, koji su stvorili faktičku autonomnu oblast u tom delu zemlje, što je za Turke potpuno neprihvatljivo. I upravo je gro američkih snaga raspoređen u tom delu Sirije – inače potpuno nelegalno, bez dozvole vlasti u Damasku.
To specifično kurdsko-američko savezništvo je složeno: Kurdi su bili udarna pešadija u borbi protiv ID u tom delu Sirije, dok su Amerikanci služili Kurdima kao zaštita od turskog napada. Dodatno, postojanje oblasti pod kurdskom kontrolom, u kojoj su Amerikanci mogli nesmetano da razvijaju vojno prisustvo u Siriji pod izgovorom borbe protiv ID, odgovaralo je američkim neolibkon jastrebovima i njihovim planovima da ne samo trajno razbiju Siriju, već i kao bazu za dalje ambicije naspram Irana, koji takođe ima kurdsku populaciju, a koja bi, zajedno sa sirijskim i iračkim Kurdima, mogla da se instrumentalizuje u jednog moćnog agenta preformatiranja celog Bliskog istoka, u skladu sa interesima američkih intervencionista, ali i jastrebova njihovog glavnog regionalnog saveznika – Izraela.
Takva kurdska tvorevina ne bi ni morala da funkcioniše kao celovita država da bi postala ispunjenje najgorih turskih košmara. Vrlo je moguće da je Erdogan povukao „crvenu liniju” i zahtevao od Amerikanaca da prekinu dalji angažman koji bi na bilo koji način dalje jačao kurdski faktor. U protivnom bi moglo doći ne samo do daljeg rusko-turskog zbližavanja, već i do sudara između turskih i američkih jedinica na severu Sirije, što bi iz temelja uzdrmalo ne samo njihove međusobne odnose – koji su ionako, bar od pokušaja puča protiv Erdogana, destabilizovani – već i celu NATO alijansu, u kojoj je turska vojska druga po veličini. A to bi bila katastrofa za „močvaru” koja još uvek sanja jednopolarne snove.
Ta mogućnost je dovela i do neslaganja na tu temu unutar same američke vojske, preciznije između Evropske komande, koja pokriva i Tursku i Izrael, i američke Centralne komande, koja pokriva Bliski istok i zapadnu Aziju. Dok je ova druga, navikla na dvodecenijsku dominaciju uticaja unutar Pentagona, posvećena nastavku već opisane agresivne neolibkon bliskoistočne politike, ova prva je bila zabrinuta potencijalnim gubitkom Turske i njenog, možda čak i konačnog guranja u ruski zagrljaj, što je bio i predmet više razgovora ove godine, između komandanta Evropske komande američke vojske i vrhovnog komandanta NATO snaga u Evropi generala Skaparotija, komandanta Centkoma generala Votela, i američkog ministra odbrane Metisa (inače nekadašnjeg komandanta Centktoma).
To nam već govori da Tramp nije delovao kao „usamljeni jahač” iz američkih vesterna, već je za to imao i podršku jednog moćnog krila američke vojske. Odnosno, briga za očuvanje NATO-a je nadjačala ambicije da se po svaku cenu gura imperijalna bliskoistočna politika.
To ne mora uopšte da znači da je Tramp ovaj potez svesno povukao u korist opstanka NATO-a – kojim Tramp osvedočeno nije oduševljen – već da su se jednostavno tako poklopile okolnosti, procesi i splet interesa: Trampova želja za povlačenjem iz Sirije (kao i, u dogledno vreme, sa drugih mesta) se poklopila sa potrebom močvare da se sačuva NATO od mogućeg gubitka glavnog stuba svog južnog krila, pa su neokonzervativni jastrebovi bili primorani da pretrpe bar privremeni gubitak, dok je američki Ministar odbrane Metis objavio odlazak sa funkcije, konstatujući da Tramp „zaslužuje Ministra odbrane čiji su pogledi usklađeniji sa Vašim”.
Ne treba zaboraviti ni faktor nedavno raspoređenih ruskih S-300 u Siriji, koji su praktično okončali mogućnost nekažnjenog i neovlašćenog vazdušnog delovanja iznad Sirije. Od njihovog razmeštanja, moćna izraelska avijacija nije izvršila nijednu agresivnu akciju na nebu iznad Sirije. Možda su i Tramp i bar neki razumniji američki vojni krugovi izračunali da je rizik rušenja američkih aviona iznad Sirije postao preveliki, a da bez američke vazdušne podrške Kurdima (i ne samo njima) nije moguće ostvariti ono što su naumili, pa su povukli za njih najmanje loš potez. Za „utehu” je Turcima upravo odobrena prodaja američkih protivraketnih sistema „Patriot” za tričavih 3,5 milijarde dolara.
Možda je i Saudijska Arabija, usled žestoke kampanje koju je američki establišment, na osnovu „afere Kašogi”, pokrenuo protiv prestolonaslednika Muhameda bin Salmana, kao i protiv krvave saudijske kampanje u Jemenu, rešila da, kao čin upozorenja ili čak i odmazde, uskrati svoj udeo u finansiranju daljeg američkog prisustva u Siriji. U prilog ove teze govori Trampova izjava iz aprila ove godine, da Saudijci moraju da plate za dalje prisustvo američkih snaga u Siriji.
Nema saudijskih para, nema daljeg američkog angažmana.
Na kraju, imajući u vidu najnovije Trampovo zatezanje prema Kongresu, i spremnost da rizikuje obustavu finansiranja rada američke vlade uoči Božića ako Kongres ne obezbedi sredstva za izgradnju zida prema Meksiku, što je bilo njegovo najvažnije predizborno obećanje – postoji i mogućnost da je Tramp jednostavno shvatio da mu konstantno dvogodišnje uzmicanje i defanziva nisu doneli ništa, i da mu jedino preostaje da se vrati sebi i svom programu, kao jedinom načinu da ponovo animira svoju bazu i dobije izbore 2020. godine.
U svakom slučaju, situacija je isuviše složena, i previše je aktera uključeno da bi se moglo doći do čvrstog, a kamoli jednostavnog zaključka o pravoj i celovitoj pozadini Trampove iznenadne odluke. Baš kao i u sapunici.
Naravno, ostaje mogućnost da će se, pre nego što se američka vojska povuče – za šta će trebati više meseci – desiti neki novi „hemijski napad” pod lažnom zastavom negde na tlu Sirije, za šta bi „močvara” odmah optužila Asada, zahtevajući od Trampa da „učini nešto”, odnosno da ponovo bombarduje sirijske položaje i, još važnije, odustane od najavljenog povlačenja. A možda će se težnja imperijalnog ekspanzionizma vašingtonske močvare jednostavno sada samo pomeriti na sigurniji teren, npr. u Ukrajini, gde se Porošenkov režim ohrabruje na sve provokativnije akcije prema Rusiji, ili na Balkanu, gde na skoro dnevnom nivou jačaju američki pritisci za integrisanje preostalih „nepokorenih” delova u NATO, što se, posle ignorisanja narodne volje na referendumu o Prespanskom sporazumu u Makedoniji, najočitije ispoljilo prilikom nedavnih poseta Metju Palmera i DŽona Salivena i njihovih sastanaka sa predsedavajućim Predsedništva BiH, Miloradom Dodikom.
Ako tome dodamo i najnoviju, eksplozivnu vest, otkrivenu u poslednjoj kolumni Predraga Ćeranića, da je 2000 poraženih džihadista iz Idliba prebačeno u Albaniju, da bi se aktivirali na Kosovu i Metohiji i Kavkazu, jasno je da „igranka” ne samo da traje, nego se možda tek zahuktava.
Dakle, američka duboka država je možda uzdrmana Trampovom odlukom o povlačenju američke vojske iz Sirije, ali je još uvek daleko od toga da je pobeđena. Bez obzira na to, Trampu treba odati priznanje za još jedan pokušaj da ispuni ono što je obećao, što ga već izdvaja od ogromne većine političara, ne samo američkih.
Opozicija večeras ponovo izlazi na ulice Beograda, više o tome pogledajte OVDE.
Izvor: Sve o Srpskoj
