Pravda

Piše: Miroslav Lazanski

De­se­tog ma­ja 1940. go­di­ne Hi­tle­rov Ver­maht je iz­vr­šio iz­ne­nad­ni na­pad na Bel­gi­ju i Fran­cu­sku u šu­ma­ma Ar­de­na. Bi­lo je to ve­li­ko iz­ne­na­đe­nje za Fran­cu­ze i Bri­tan­ce, bi­la je to vr­lo sme­la ope­ra­ci­ja Ver­mah­ta, jer je br­do­vi­ti te­ren, ob­ra­stao smre­kom i hra­sto­vi­ma, bio ne­po­de­san za pro­laz ten­ko­va. Fran­cu­ska ar­mi­ja, za­jed­no sa bri­tan­skim, bel­gij­skim i ho­land­skim sna­ga­ma, ima­la je upra­vo ono­li­ko di­vi­zi­ja i ten­ko­va ko­li­ko i Ne­mač­ka. Plus što su za­pad­ni sa­ve­zni­ci uži­va­li tra­di­ci­o­nal­nu pred­nost u vi­du od­bram­be­nih po­zi­ci­ja, bel­gij­skih utvr­đe­nja i Ma­ži­no li­ni­je.

Ipak, ne­mač­ka ma­ši­ne­ri­ja mu­nje­vi­tog ra­ta iz­ne­na­da je kon­cen­tri­sa­la se­dam oklop­nih di­vi­zi­ja ra­di lo­kal­ne pre­mo­ći, pre­se­kla sa­ve­znič­ke li­ni­je i „pan­ce­ri” su pro­šli. Nem­ci su za ne­ko­li­ko da­na sti­gli do La­man­ša, za se­dam da­na raz­bi­li su fran­cu­sku voj­sku, a za šest ne­de­lja Fran­cu­ska je ka­pi­tu­li­ra­la.

Da­nas, to­li­ko go­di­na po­sle Den­ker­ka, bal­tič­ke ze­mlje NA­TO-a stra­hu­ju da im se ne po­no­vi sce­na­rio Ar­de­na, ovog pu­ta u ru­skoj iz­ved­bi. Da­nas, Ame­ri­kan­ci jav­no pri­zna­ju da ne­ma­ju sred­stva od­bra­ne od ru­skog hi­per­so­nič­nog oruž­ja ti­pa „avan­gard”. Pri če­mu Bri­tan­ci jav­no tvr­de da ru­ska ar­mi­ja, u slu­ča­ju su­ko­ba u Evro­pi, mo­že za tri da­na da iz igre iz­ba­ci ve­ći­nu evrop­skih ar­mi­ja čla­ni­ca NA­TO-a. Isto­vre­me­no, Va­šing­ton na­ja­vlju­je svoj iz­la­zak iz spo­ra­zu­ma o eli­mi­na­ci­ji ra­ke­ta krat­kog i sred­njeg do­me­ta, SAD opre­ma­ju svo­je ba­ze u Ru­mu­ni­ji i u Polj­skoj ne sa­mo si­ste­mi­ma „edžiz” već i ofan­ziv­nim ra­ke­ta­ma, rat­ni bro­do­vi NA­TO ze­ma­lja ko­je ne iz­la­ze na Cr­no mo­re i Bal­tik sve vi­še bo­ra­ve upra­vo u Cr­nom i Bal­tič­kom mo­ru, na kop­ne­nim gra­ni­ca­ma Ru­si­je kon­cen­tri­še se sve vi­še kon­ven­ci­o­nal­nog su­per­pre­ci­znog oruž­ja, ali i voj­ni­ka NA­TO-a, ma­ne­vri su sve če­šći i ve­ći...

Na­rav­no, i Ru­si­ja na sve to od­go­va­ra ade­kvat­nim po­te­zi­ma, jer iz­la­zak Ame­ri­ke iz spo­ra­zu­ma o evro­ra­ke­ta­ma prak­tič­no ru­ši ce­lo­kup­nu do­sa­da­šnju struk­tu­ru nu­kle­ar­nih li­mi­ta i do­go­vo­ra, ali je, na je­dan na­čin, po­re­me­tio i kon­ven­ci­o­nal­ni ba­lans mo­ći u Evro­pi. I tu do­la­zi­mo do pi­ta­nja: ko je ja­či u Evro­pi, NA­TO s Ame­ri­ma ili Ru­si? 

Na­i­me, ne­ka­da su So­vje­ti, či­ja je tak­ti­ka pro­do­ra oklop­nih sna­ga bi­la slič­na ne­mač­kom „blic­kri­gu”, ima­li na cen­tral­nom evrop­skom fron­tu ten­kov­sku pred­nost u od­no­su 2,3 : 1. U to je vre­me Za­pad­na Ne­mač­ka, ši­ro­ka sa­mo 150 mi­lja i či­je je sta­nov­ni­štvo i in­du­stri­ja uglav­nom kon­cen­tri­sa­no bli­zu gra­ni­ce s Is­toč­nom Ne­mač­kom, ima­la ma­nju po­za­di­nu za ma­ne­var ne­go što je ima­la Fran­cu­ska 1940. go­di­ne, pa ni­je mo­gla na kla­si­čan na­čin da me­nja pro­stor za vre­me. To isto da­nas va­ži i za bal­tič­ke dr­ža­ve, one ne mo­gu, ni u ko­jem slu­ča­ju, me­nja­ti pro­stor za vre­me u slu­ča­ju su­ko­ba sa Ru­si­jom. U jed­nom ta­kvom sce­na­ri­ju sve NA­TO sna­ge ko­je bi se ta­mo na­šle bi­le bi za­ro­blje­ne u ro­ku od 48 sa­ti jer je ta­kva ge­o­gra­fi­ja. Bi­la bi to su­ro­va re­pri­za Ar­de­na. Po­go­to­vo što u bal­tič­kim ze­mlja­ma ži­ve i Ru­si...

Na­rav­no da će Mo­skva zva­nič­no ne­gi­ra­ti da ima bi­lo ka­kve agre­siv­ne na­me­re pre­ma tom pro­sto­ru, no jed­no je si­tu­a­ci­ja u mi­ru, a dru­go je ako NA­TO na­met­ne Ru­si­ji voj­ni iza­zov i do­đe do su­ko­ba. Šta bi bi­lo po­sle Ar­de­na na Bal­ti­ku, to ni­ko ne zna, ni u SAD ni u Ru­si­ji. Raz­lo­ga za to ima mno­go. Sta­ri pro­blem sa­bi­ra­nja kru­ša­ka i ja­bu­ka, ra­zno­vr­sne pro­jek­ci­je mo­gu­ćih rat­nih sce­na­ri­ja, ne­iz­ve­snost u po­gle­du to­ga ko­li­ko mo­bi­li­šu po­li­tič­ke od­lu­ke, isto­rij­ska ne­po­u­zda­nost ka­da je u pi­ta­nju ot­kla­nja­nje rat­ne opa­sno­sti čak i ka­da su kon­ven­ci­o­nal­ne sna­ge pot­pu­no iz­jed­na­če­ne, pre­u­zi­ma­nje ri­zi­ka ili ne, du­go­go­di­šnje oštre ne­su­gla­si­ce me­đu za­pad­nim stra­te­zi­ma u po­gle­du ma­te­ma­tič­kog „mo­de­la Lan­če­ster”, ko­ji se ru­tin­ski ko­ri­sti u kom­pju­ter­skim pro­jek­ci­ja­ma rat­nih iga­ra. I na kra­ju, ve­o­ma je spor­no pi­ta­nje šta zna­če gru­be broj­ke ka­da je na­o­ru­ža­nje u pi­ta­nju. Tu su i mo­gu­ći fron­to­vi su­da­ra NA­TO-a i Ru­sa, od fron­ta na Bal­ti­ku, cen­tral­no­e­vrop­skog, do fron­ta na ju­gu Ukra­ji­ne.

Na­kon ras­pa­da So­vjet­skog Sa­ve­za i Var­šav­skog ugo­vo­ra, Mo­skva je iz­gu­bi­la od­re­đe­nu kvan­ti­ta­tiv­nu pred­nost u od­no­su na NA­TO, ali je do­la­skom na vlast Vla­di­mi­ra Pu­ti­na to sa­da na­dok­na­đe­no. Osim to­ga, kvan­ti­tet ni­šta ne go­vo­ri o kva­li­te­tu, šta­vi­še kvan­ti­tet i kva­li­tet ima­ju raz­li­či­te ulo­ge u za­vi­sno­sti od to­ga da li se pri­me­nju­ju na na­pad ili na od­bra­nu. U ne­ka­da­šnje vre­me na­pa­da­ču je bi­la po­treb­na lo­kal­na pred­nost od 3:1 da bi bio si­gu­ran u po­be­du nad pri­pre­mlje­nim pro­tiv­ni­kom. Da­nas ni­ko ni­je si­gu­ran da će teh­no­lo­ški raz­vi­je­no kon­ven­ci­o­nal­no oruž­je po­što­va­ti ista pra­vi­la. Stan­dard­ni „mo­del Lan­če­ster” po­sta­vlja ni­žu pro­por­ci­ju ne­go što je 3:1, pret­po­sta­vlja da će od­bra­na iz­dr­ža­ti ako na­pa­dač ima lo­kal­nu su­per­i­or­nost od sa­mo 1,4:1.

Jed­na­či­na po­sta­je još kom­pli­ko­va­ni­ja ako uzme­mo u ob­zir fak­to­re obu­ke, ini­ci­ja­ti­ve ofi­ci­ra, mo­ral, po­u­zda­nost sa­ve­zni­ka, ko­man­de i ko­mu­ni­ka­ci­je, tran­sport­ne ka­pa­ci­te­te, de­mo­graf­ske tren­do­ve, voj­ne bu­dže­te... Tu je i prak­tič­na ne­mo­guć­nost „sten­ding start” na­pa­da, jer na­pa­du ipak pret­ho­di ne­ka­kva pri­pre­ma i ras­po­re­đi­va­nje sna­ga na te­re­nu. Di­le­ma je i da li bi su­dar NA­TO-a i Ru­sa bi­la „ne­sta­bil­na bit­ka”, kao „blic­krig”, ili „sta­bil­na bit­ka”, kao irač­ko-iran­ski rat?

Vla­di­mir Pu­tin ni­je me­ga­lo­man po­put Bre­žnje­va, ni­ti po­zer po­put Hru­ščo­va i Gor­ba­čo­va, on sa­mo upo­zo­ra­va Za­pad da bez ob­zi­ra na ko­ri­stan strah od nu­kle­ar­nog ho­lo­ka­u­sta, da­lje voj­no op­ko­lja­va­nje Ru­si­je mo­že iza­zva­ti se­ća­nje, u či­sto voj­nom smi­slu, na Ar­de­ne 1940, Ma­đar­sku 1956, Če­ho­slo­vač­ku 1969, Av­ga­ni­stan 1979... 

O britanskim specijalcima u Donbasu možete saznati OVDE.

Izvor: Politika