Zvuči kao noćna mora i fantazija nekog turiste ili pustolova jer su sva ta mesta izgrađena i još uvek su na mestima gde je nemoguće doći neopaženo.
Pripadaju razdoblju Sovjetskog Saveza, a u takozvanim zatvorenim gradovima sprovođeni su vojni ili naučni eksperimenti.
Takva naselja uglavnom se nalaze u Sibiru i na Uralu i nisu ucrtana na mape, a nbilo je nemoguće i pomisliti da u njih uđu strani turisti. Stanovnici gradova bili su pod stalnom strogom kontrolom. Beležili su se svi ulasci i izlasci iz tih gradova. Mnogi zatvoreni gradovi nastali su upravo u vreme diktatora Josipa Staljina, kada je u zemlji vladala atmosfera nepoverenja i paranoje. Gradovi su bili „zatvarani“ jer su se u njima nalazile tajne industrijske i vojne ustanove. Nisu bili predstavljeni na mapama, osim na onim najpoverljivijim. Nije bilo nikakvih putokaza ili slični oznaka zatvorenih gradova, izostavljeni su iz železničkih redova vožnje.
LJudi koji nisu živeli u njima su zaustavljani na sigurnosnim punkotvima i proveravana su im dokumenta, a za posetu gradu je bila potrebna izričita dozvola. Da bi se neko preselio u zatvoreni grad, morao je da dobije odobrenje od KGB. Zatvoreni gradovi su i danas okruženi sigurnosnim bodljikavim žicama, kulama i naoružanim stražarima, pa život u njima podseća na logore. Od žitelja se očekivalo da ne otkrivaju svoje mesto stanovanja, zbog toga što je postojanje ovih gradova bila tajna.
Ovaj nedostatak slobode je često bio kompenzovan boljim uslovima stanovanja i većim izborom robe u prodavnicama, nego što je to bio slučaj na drugim mestima u zemlji. Takođe, u Sovjetskom Savezu osobe koje su radile sa poverljivim podacima su pored plata primali i bonuse.
"Bezbednost je na najvišem mogućem nivou i kontrole su rigorozne. Morao sam da čekam dva meseca za dozvolu. Ceo grad je „opkoljen“ bodljikavim žicama, a ljudi koji tamo žive nemaju čak ni pasoše. Potrebna im je i posebna dozvola da bi mogli da izađu iz njega",– priča M.I. koji je posredstvom sporta uspeo da zaviri u jedan od zatvorenih gradova.
Zatvoreni gradovi su formirani krajem četrdesetih godina pod eufemističkim imenom „poštansko sanduče“, jer većina mesta nije imala imena, već samo poštanske kodove. „Sanduče“ je bilo nezvanično ime za tajne sovjetske objekte nalik na zatvorene gradove, ali manje, obično veličine fabrike. Pravo ime „sanduče“ je obično bilo poverljivo, kao i njegove aktivnosti. Dolazna pošta je upućivana na „poštansko sanduče XXXXX“. Većina sovjetskih biroa za projektoavanje oružja, aviona, vojne elektronike i istraživanje svemira spadali su u takve „sandučiće“. Zatvoreni gradovi su spadali u dve kategorije. Prva kategorija je obuhvatala relativno mala naselja sa osetljivim vojnim, industrijskim ili naučnim ustanovama, kao što su fabrike oružja i nuklearni istraživački centri.
Čak ni sovjetskim građanima nije bio dozvoljen pristup bez odgovarajuće dozvole. S druge strane, bilo je i većih gradova koji su bili su zatvoreni za strance, dok je sovjetskim građanima pristup bio slobodan. Druga kategorija su bili pogranični gradovi, čak i cele pogranične oblasti, kao što su Kalinjingradska oblast, Sarema i Hijuma, koji su bili zatvoreni zbog bezbednosnih razloga. Od stanovnika se tražilo da poseduju posebne dozvole za ulazak u te delove zemlje.
Lokacije prve kategorije zatvorenih gradova su izabrane zbog njihovih geografskih karakteristika. Često su zatvoreni gradovi osnovani u udaljenim krajevima duboko u Uralu i Sibiru, izvan domašaja neprijateljskih bombardera. Građeni su blizu reka i jezera koji su korišćeni da se obezbede velike količine vode potrebne za tešku industriju i nuklearna istraživanja. U praksi su zatvoreni gradovi vodili nezavisan život od ostatka države, a vremenom su postali značajna institucionalna karakteristika sovjetskog sistema. Politika zatvaranja gradova je pretrpela velike promene krajem 80-ih i početkom 90-ih. Usvajanje novog Ustava Ruske Federacije 1993. godine je podrazumevo značajne reforme statusa zatvorenih gradova, koji su preimenovana u „ZATO“. Trenutno postoji 42 poznata zatvorena grada u Rusiji sa ukupnom populacijom od oko 1,5 miliona ljudi. Oko 75 odsto gradova upravlja Ministarstvo odbrane Ruske Federacije, a ostatkom upravlja ruska Federalna agencija za atomsku energiju, ranije Ministarstvo za atomsku energiju. Veruje su da još uvek postoji oko 15 takvih gradova, ali njihovo imena i lokacije ruska vlada nije javno objavila.
Pročitajte OVDE šta britanski specijalci rade u Donbasu.
Izvor: Srpski Telegraf
