Pravda

Piše: Ivan Ristić Ukoliko pođemo od pretpostavke da je čitav svet jedno tržište, a nacionalna država osnovni tržišni subjekt, sistem međunarodnih odnosa se može opisati kao arena geopolitičke konkurencije ograničenog obima. Geopolitičko opredeljenje, kao pre svega vrednosni sistem, ima karakteristike datosti i emocionalnih kategorija, ali bi ono u svojoj srži trebalo da bude racionalno i utemeljeno na objektivnim nacionalnim interesima, odnosno interesima subjekta u tržišnoj utakmici. Igrač na geopolitičkom tržištu nastaje poput onog na ekonomskom – sposobnošću i vizijom pojedinca ili grupe, sticajem okolnosti, ali i direktnim kršenjem međunarodnog prava i načela pravičnosti. Poput tržišta, priroda geopolitičkih odnosa je takva da niko ne može imati punu kontrolu, resursi su ograničeni, dok je odlučivanje u mnogim sferama maksimalno decentralizovano. Takođe, globalni geopolitički sistem je daleko od savršenog, kao i tržište. Najvažnije sile koje utiču na tržišno ponašanje su ponuda, tražnja i elastičnost. Tržišnim rečnikom rečeno, cilj države je da maksimizuje korisnost kroz uvećanje sopstvene moći i njenom projekcijom u sferu od neposrednog interesa. Maksimizacija korisnosti subjekta u geopolitičkoj areni presudno zavisi od elastičnosti tražnje. To može biti tražnja za bezbednošću, tržištima za svoje proizvode, energentima itd. Osnovne premise ovakvog pristupa se u velikoj meri poklapaju sa realizmom – država kao osnovna jedinica međunarodnog sistema, nacionalni interes kao ključna zvezda vodilja, dok je najvažniji cilj opstanak i nametanje svoje volje u skladu sa nacionalnim interesom. Osnovno ograničenje bi svakako bila „racionalnost potrošača“. Svaka spoljnopolitička odluka načelno potiče od naroda, dok je narodu na kraju pripada i evaluacija (ne)postignutih rezultata. Da li se u tom slučaju osnovna ekonomska teza da su potrošači racionalni u ovom smislu pada u vodu? Tržišni sistem karakteriše postojanje institucija, koje su u stanju da garantuju elementarno poštovanje pravila utakmice. To načelo može biti primenjeno i na globalnom geopolitičkom nivou, sa svim prednostima i nedostacima koje takav sistem sa sobom nosi. Ono što su na nivou tržišta zakoni koji regulišu ovu oblast, na geopolitičkom nivou je to pre svega sistem UN kao krovna organizacija. Iako je u određenoj meri opravdana kritika da država kao osnovna jedinica međunarodnog sistema ne može da odgovori na sve izazove koji se pred nju postavljaju, to ne mogu ni međunarodne institucije. Primeri koji svedoče u prilog tome su migrantska kriza, međunarodni terorizam, globalno zagrevanje itd. Takođe, odgovor na transnacionalne izazove tržišni subjekti traže u određenim geopolitičkim projektima koji nalikuju na akcionarska društva ili holding korporacije. Evropska unija je primer takve međunarodne sui generis tvorevine koja je nastala ujedinjenjem oko nekakvog zajedničkog interesa iako bi njen nastanak i opstanak bio nezamisliv bez moćnog transatlantskog partnera. Pored ekonomske i vojne snage i njima sličnih tipičnih karakteristika moći država, od suštinskog značaja su sposobnost projekcije vojne moći, meka moć, kao i uloga u međunarodnom finansijskom sistemu. Međunarodni finansijski sistem, kreiran na osnovi Vašingtonskog konsenzusa, pogoduje samo SAD i njihovim bliskim saveznicima, po čijim aršinima je i osmišljen. On ima ulogu da održi monopol na tržištu uništavanjem ili onemogućavanjem uključenja drugih aktera u tržišnu utakmicu. Tržišni model funkcionisanja međunarodnih odnosa možda najbolje pokazuje anglosaksonsko shvatanje politike. Sa jedne strane, države članice EU i njihovi sateliti su pod žestokim pritiskom SAD da održe ekonomske sankcije protiv Ruske Federacije, dok trgovinska razmena Rusije sa direktnim idejnim kreatorom sankcija beleži rast koji se meri desetinama procenata. Ovakav model tipično tržišnog ponašanja za međunarodne odnose nije nov. Poznat je primer energetske saradnje zemalja tadašnje EEZ i SSSR u vreme kada su odnosi u Hladnom ratu dostigli kulminaciju, početkom 70-tih godina prošlog veka. Razmena se, dakle, odvija sve dok je u obostranom interesu (apsolutna korisnost), dok tržišni mehanizam kažnjava one učesnike koji se ne ponašaju racionalno i ne reaguju pravovremeno. Cilj je opstanak u areni, potčinjavanje ili uništenje konkurencije u skladu sa snagom, ambicijama i percepcijom tog igrača. Razlike u osnovnoj logici u odnosu na tržišne odnose su, dakle, minimalne. Geopolitičko polje je u periodičnom levitiranju između unipolarnog, unimultipolarnog i čisto multipolarnog poretka, sa konstantnom anarhijom na njegovim obodima. Na geopolitičkom tržištu je gotovo pola veka postojao svojevrstan duopol, od koga nije bilo značajnijih odstupanja. Nakon toga su SAD sa svojim saveznicima uspostavili monopol koji su određeni neumereno optimistični krugovi smatrali „krajem istorije“. Međutim, već sredinom 2000-tih godina postalo je jasno da ambicije da se stvori kakva-takva konkurencija postoje. Ulazak u Gruzijski konflikt 2008. godine označio je ulazak novog ozbiljnog igrača na tržište. Septembarska intervencija u Siriji, kao prva izvan postsovjetskog prostora, značajno je podigla ulog i dodatno potisnula dosadašnjeg monopolistu na „rezervne položaje.“ Trebalo je izgraditi svoju poziciju u uslovima geopolitičkog monopola i izgraditi uslove za ravnopravniju utakmicu, koji sada neminovno postoje. Igrači na geopolitičkom tržištu su spoznali da u trenutnim okolnostima ne mogu na pravi način sami da „izađu na crtu“ hegemonu pa su stvorili konglomerat u vidu BRIKS. Od međunarodnog sistema u kome se odvija „borba za moć“ suštinski se nije moguće ograditi i ostati izvan negativnih uticaja. Mali igrači na tržištu, poput zemalja našeg regiona, na primer, teže da u uslovima surove geopolitičke konkurencije opstanu i kroz krizna vremena prođu sa što je moguće manje oštećenja. Takođe, oni nastoje da određene situacije u geopolitičkoj areni iskoriste kako bi ostvarile neke kratkoročne ciljeve. Naša pozicija je izuzetno kompleksna zato što je naša tražnja u odnosu na oba geopolitička pola neelastična. Rusija nam je istorijski saveznik koji nas podržava u svim za nas važnim pitanjima i „drži glavu iznad vode“, dok od tržišta EU presudno zavisimo jer tamo izvozimo dve trećine onog što naša ekonomija stvori. Analiza aktuelnog stanja na tržištu nam govori da je najbolji izbor trenutno balansiranje koje se mora prilagođavati datoj situaciji, ali i istrajati do uspostavljanja povoljnijih međunarodnih okolnosti. Teorijske premise različitih struja liberalizma prema kojima „demokratije ne ratuju između sebe“ ili nameću stav da je međunarodni sistem institucija u stanju da odgovori na sve izazove davno su prevaziđeni, to je jasno i laicima. Nameće se zaključak da će se bez nekih promena od planetarnog značaja svet neminovno kretati ka sve većem broju igrača na geopolitičkom tržištu koji će, samostalno ili u savezima, kruniti moć sadašnjeg hegemona u dugotrajnoj igri iscrpljivanja. Međutim, ključna opasnost po međunarodni poredak leži u sredstvima koja je monopolista spreman da upotrebi kako bi osujetio ili makar usporio takav scenario. Sirija, Donbas, delovanje Islamske države, a u bliskoj budućnosti verovatno i „problematični“ Centralni Balkan, pokazatelji su toga. Ovakav način posmatranja realnosti nije u stanju da objasni apsolutno sve i pronikne u svaki problem savremenih međunarodnih odnosa. Međutim, on pruža dobar okvir i na ekonomski način objašnjava bazične principe na kojima počiva geopolitičko tržište. Rečeno terminologijom slobodnog tržišta i otvorene privrede, svetu je potrebna geopolitička konkurencija, i u interesu je svih, pa i hegemona. Na sreću, upravo u tom smeru se krećemo. Izvor: standard.rs