Nekoliko godina posle završetka Drugog svetskog rata, ugovorom su bili regulisani svi detalji buduće evropske armije za koju bi vojnike davali Francuska, Nemačka, Italija i zemlje Beneluksa: na primer uniforme, ali i jasna komandna struktura. Komesarijat koji bi činilo devet predstavnika slao bi vojsku na front, a njega bi kontrolisala Evropska skupština sačinjena od poslanika država-članica, piše nemački "Dojče vele".
Vojne jedinice na nižem nivou bile bi čisto nacionalno organizovane, a oficiri koji bi im komandovali bili bi iz različitih zemalja-učesnica. Mnogo toga već je bilo spremno za taj najambiciozniji projekat posleratne Evrope – koji je u leto 1954. godine propao zbog otpora francuskog parlamenta.
Nakon što ta Evropska odbrambena zajednica nije prošla, planovi za evropsku armiju decenijama su bili u fioci. Sada su ponovo na stolu. Nedostatak interesovanja američke vlade pod Donaldom Trampom za Evropu, povećana ugroženost kontinenta zbog Rusije i povlačenje Britanije iz EU najavljeno za mart 2019. godine, izazvali su novu dinamiku u projektu o evropskoj vojsci.
Novi početak zbio se u novembru 2017. godine, kada je 25 zemalja Evropske unije dogovorilo "Stalnu strukturnu saradnju" u vojnim pitanjima. Ta bliža saradnja predviđa zajedničke projekte naoružavanja, ali i bližu saradnju između armija.
Ministri odbrane EU smatraju da bi taj oblik saradnje mogao da bude priprema za formiranje evropske armije, a paralelno s tim povećava se i saradnja na nacionalnom nivou.
Kao moguće jezgro evropske armije, 1989. je osnovana nemačko-francuska brigada sa 6.000 vojnika. Ta pešadijska brigada jedina je dvonacionalna velika vojna jedinica na svetu – stacionirana je na četiri lokacije u Nemačkoj i tri u Francuskoj. Jedan nemački bataljon u okviru te brigade koji se nalazi u Alzasu, jedina je borbena jedinica Bundesvera koja je trajno stacionirana van Nemačke. Međutim, vojnici i jednog i drugog naroda služe zaista zajedno samo u bataljonu za snabdevanje i po štabovima – sve druge jedinice su razdvojene.
Još jedna zajednička stvar: od osnivanja brigade, nemački i francuski vojnici koriste isti tip puške. Ostala vojna oprema se i dan-danas, 30 godina kasnije, i dalje značajno razlikuje. Brigada nikada nije bila kao cela jedinica u nekoj borbenoj akciji.
Samo nekoliko godina posle formiranja francusko-nemačke brigade, 1995. godine, Nemačka i Holandija osnovale su nemačko-holandski korpus, kojem su, u slučaju potrebe, podređene jedna holandska i jedna nemačka divizija sa ukupno oko 40.000 vojnika. Korpusu direktno pripadaju dva binacionalna bataljona – za komunikaciju i za podršku.
U početku su vojnici obeju zemalja bili samo u štabu, ali već neko vreme Nemačka i Holandija, korak po korak, povezuju i jedinice. Tako je nemački 414. tenkovski bataljon sada deo 43. mehanizovane brigade Holandije. A Nemački bataljon uključuje i holandsku kompaniju sa 100 vojnika koja se tamo obučava na nemačkim tenkovima.
Prekogranična saradnja nije samo politički cilj – Evropljani na taj način žele i da smanje troškove ili da jedni drugima pruže pristup vojnim sposobnostima koje partner nema. Na primer mornarica: ove godine mogla bi da počne dogovorena integracija cele nemačke pomorske pešadije (800 vojnika) u holandsku mornaricu. To podrazumeva pravo korišćenja holandskog broda za snabdevanje i podršku "Karel Dorman", koji je pogodan za amfibijske operacije.
Na kraju, vojnu saradnju u Evropi ne ubrzava samo politička volja, već pre svega vojne potrebe. To važi za manje zemlje kao što je Holandija, ali i za teškaše u EU kao što su Francuska ili Nemačka.
Pročitajte OVDE zašto Redžep Tajip Erdogan upozorava Grke?
Izvor: Dojče Vele
