Pravda

Piše: Aleksandar Vulin, autorski tekst  ministra odbrane za „Pečat” Vojska Srbije je jedan od najpoštovanijih delova naše zajednice i društva i upravo zato ne samo da ima pravo već ima i obavezu da kaže šta misli. Sigurno više nego nekakve vladine i nevladine organizacije koje smatraju da je njihovo postojanje dovoljno da mogu da govore i misle o čemu god hoće, a najistaknutije institucije ovog naroda, koje vekovima traju, nemaju pravo da misle. Naravno da će Vojska Srbije ispuniti svaki zadatak, svako naređenje koje dobije od svog vrhovnog komandanta, i za to predviđenih organa države Srbije na osnovu Ustava i zakona, ali ljudi koji su svoj život proveli i posvetili bezbednosti ove zemlje imaju pravo i obavezu da političarima ove zemlje, onima koji odlučuju, kažu u kom pravcu određene odluke mogu da vode, kako će se sprovoditi, koliko će u bezbednosnom ili ekonomskom smislu biti vredne, odnosno koliko će koštati. Inicijativa predsednika Srbije Aleksandra Vučića da razgovaramo i razmišljamo o KiM je akt izuzetne političke i lične hrabrosti. Mogu slobodno da kažem da u protekla dva veka niko nije imao hrabrosti da tako duboko uđe u suštinu kosmetskog problema. Na tome treba da mu budemo zahvalni, i za priliku koju smo dobili, ne da se o nama odlučuje već da odlučujemo. Tu hrabrost treba podržati i svojim primerom stati uz nju. Teza da je zamrznuti konflikt na Kosovu i Metohiji pogrešan i neodrživ za nas je - apsolutno tačna. Ona je odgovorna i prema nama i prema budućnosti naše dece. Ali, upravo zato moramo poći i korak dalje i reći da kosmetski zamrznuti konflikt nije jedini zamrznuti konflikt koji srpski narod ima, i da sukob sa albanskom nacijom, koji vidimo na prostoru KiM, nije jedini sukob i nije to jedina nacija sa kojom bismo imali šta da razgovaramo o položaju našeg naroda i o budućnosti. Ukoliko kosovski konflikt nije dobar ni za budućnost Srba ni Albanaca, onda ni zamrznuti konflikti na drugim prostorima našeg etničkog prostora nisu ni najmanje dobri ni za nas, ni za budućnost naše dece, ni za budućnost svih ostalih naših suseda na Balkanu. Kosovo i Metohija jesu, i vrlo često izgledaju kao jedino bitno pitanje u našem nacionalnom smislu, ali to jednostavno nije tako. Rešavanje pitanja KiM ne može da se reši bez rešavanja nacionalnog pitanja Srba na Balkanu. Moramo prihvatiti činjenicu da nakon dva veka uporne, istrajne, tvrdoglave, žilave borbe, nekada više nekada manje uspešne, srpski narod nije rešio svoje nacionalno pitanje. Građanski rat koji je razbio SFRJ ostavio je srpski narod podeljen, razbijen, ostavio ga je u državama koje nije birao, u državama koje ga često smatraju remetilačkim faktorom zbog činjenice njegovog postojanja. Tako proizlazi zaključak da je građanski rat na prostoru bivše SFRJ, ma koliko različit bio u svojoj suštini, imao jednu zajedničku crtu – bio je to sukob i obračun sa Srbima. Čak i tamo gde organizovanih Srba nije bilo ili tamo gde se nije moglo ni zamisliti da je sukob sa Srbima moguć. Zato sada, kada sagledavamo stanje svog naroda, kada sagledavamo gde sve živi i kako živi, moramo poći od toga da rešavanje samo jednog dela srpskog nacionalnog pitanja neće osloboditi našu decu tereta njenog rešavanja, baš kao što se odnos sa Albancima neće rešiti samo na prostoru KiM. Takođe, moramo prihvatiti i novu realnost, a to je da će, nakon što Makedonija, kao što se očekuje, ubrzano uđe u sastav NATO-a, svi Albanci sa izuzetkom dve opštine na prostoru južne Srbije živeti u jednom bezbednosno i suštinski političkom prostoru. I moramo prihvatiti realnost da će sve države na Balkanu u kojima je albanska nacija bila dominantna, bilo u političkom smislu, imati potpuno isti politički odnos i politički stav kada su u pitanju Srbi i Srbija. Nema i neće biti suštinske razlike između politike Albanije, Makedonije, Crne Gore i teritorije koju zovemo Kosovo i Metohija kada su u pitanju Srbija i odnos prema Srbima i srpskim interesima. To moramo prihvatiti kao činjenicu. Upravo zbog toga, proces stvaranja „Velike Albanije” mora biti zaustavljen. Suštinsko pitanje na koje mi ovde pokušavamo da nađemo odgovor je kako zaustaviti „Veliku Albaniju”. Zato, kada čujemo izjave o dolasku u Niš, to nisu izjave političkih avanturista, ni slučajni emotivni izlivi besa zbog formiranja Specijalnog suda. To je poruka jasne politike koja nikada nije naišla na osudu ni jednog jedinog političkog predstavnika albanskog naroda u svim državama o kojima sam govorio. To su poruke koje moramo ozbiljno shvatiti, i zato proces zaustavljanja „Velike Albanije” mora da započne upravo na prostoru KiM. Trajno i sigurno razgraničenje između Srba i Albanaca mora da se uspostavi na prostoru Kosova i Metohije, ali proces razgraničenja i proces političkog završetka ne može da se okonča a da sve nije ispunjeno, dogovoreno i završeno. Podrazumeva se da Briselski sporazum, sa svim njegovim rezultatima, mora biti najpre do kraja sproveden, i formiranje Zajednice srpskih opština i sve ostalo. Srbija ne može sebi da dozvoli ustupanje prostora, ni političkog ni ekonomskog, ne može sebi da dozvoli da se „Velika Albanija” stvara na njenim granicama, a da njene granice određuju drugi. Zato moramo priznati da mi ne pregovaramo i ne razgovaramo i ne tražimo rešenje sa Prištinom. Mi rešenje tražimo, bar sada, sa Tiranom. Albanski faktor na Balkanu nije nasumičan, nije rascepkan, ne živi u više država. On je jedinstven, određen, sa vrlo jasnim idejama i pravcima. Ne može se zamisliti različito političko delovanje predstavnika albanske zajednice, bez obzira gde oni žive na prostoru Balkana Naš odnos prema regionu, prema susedima, mora biti ekvivalentan njihovom odnosu prema predstavnicima srpske zajednice koji žive u njihovim državama. Nije moguće zatirati pravo na postojanje srpskom narodu, ograničavati upotrebu njegovog jezika, pisma, zabranjivati njegovu istoriju, predstavljati ga remetilačkim faktorom, faktorom koji je večita opasnost za postojanje svake od tih država i govoriti da su odnosi sa Srbijom dobri, da su u uzlaznoj liniji ili da će biti još bolji. Nije moguće. Kakav odnos imate prema Srbima sa kojima živite, takav odnos imate i sa državom kraj koje živite. Nikako drugačije. Država Srbija ima legitimno, pa i ustavno pravo da štiti svoje državljane i sunarodnike, bez obzira gde oni živeli. Upravo zbog toga i sve ostale zemlje koje imaju privilegiju da na njihovom prostoru živi veći ili manji broj Srba, prema njima moraju da se ponašaju sa poštovanjem kakvim bi trebalo da se ponašaju i prema državi Srbiji. Zato naša politika mora da bude baš takva. Kada su u pitanju naši regionalni odnosi, naše prvo pitanje je, ili bi trebalo da bude, kako se ponašate prema Srbima sa kojima živite. Kako njih poštujete, tako poštujete i državu Srbiju. Ovde se ne radi o teritorijalnom pitanju. Kada govorim o rešavanju srpskog nacionalnog pitanja, ja govorim o našoj brizi o Srbima gde god oni žive i njihovom položaju. Nažalost, često čujemo u redovima našeg naroda, da je svaki pokušaj rešavanja ovog pitanja zapravo poziv na rat, sukobe, ali retko čujemo da je takozvana Prirodna Albanija, što je samo jedan eufemizam za „Veliku Albaniju”, suštinski izvor nestabilnosti na Balkanu i opasnost za sve koji na njemu žive. Nemojmo zaboraviti, Srbi nisu pokazali tendenciju naseljavanja na bilo čijem drugom prostoru, osim na prostoru gde i sada žive. Neki drugi narodi to jesu radili. Činjenica je da na sva ova pitanja moramo pronaći odgovor i da politika koju predlažem zahteva široku podršku i razmišljanje čitavog naroda. Činjenica je i da će se upravo oni koji su smatrali da je proces promena granica na Balkanu vrlo moguć, kada je u pitanju srpski etnički prostor, sa velikom žestinom obrušiti na svakog ko pomene da su promene granica na Balkanu moguće i nakon 1999. godine. Naš odnos zato mora biti na prvom mestu pragmatičan, logičan, ali isto tako jasno određen da i Balkanu i ostatku sveta možemo da poručimo da će stabilnost Balkana zavisiti od toga koliko su balkanski narodi sigurni i zadovoljni i svojim nacionalnim pitanjima. Takođe, evropske integracije ne mogu biti povod ili razlog da odustanemo od rešavanja nacionalnog pitanja Srba. Dva veka pokušavamo da rešimo svoje nacionalno pitanje, dva veka pokušavamo da budemo svoj na svome, da sami odlučujemo o sebi kako ćemo rasti i napredovati, gde ćemo živeti. Ne možemo posle dva veka preneti tu odluku u ruke briselske ili bilo koje druge birokratije. O tome mogu da odluče samo Srbi i niko drugi. Zato evropske integracije ne smeju da budu povezane sa našom željom da se odredimo prema sebi i da konačno nakon dva veka uspeha i neuspeha, borbe, nekad lutanja, nekad jasnog pravca, nađemo konačno način da odredimo sebe prema svetu i prema sebi samima. Šta je sve u 13 paketa koje je Vučić odneo u Hrvatsku pročitajte OVDE. Izvor: Pečat