Piše: LJuban Karan (Pečat) Predsednik Aleksandar Vučić susreo se sa direktorom obaveštajne službe Velike Britanije MI6 Aleksom Jangerom, koji se nalazi u zvaničnoj poseti Srbiji. Kako je saopšteno, razgovarali su o saradnji obaveštajnih službi dve zemlje. Kratku najavu susreta propratio je uopšten zaključak na kraju razgovora i nikad kraće saopštenje. Navikli smo na široka objašnjenja sa konferencijom za medije koja bi dopunila izjave učesnika razgovora i razjasnila i najsitnije dileme. Ovoga puta oglasila se samo pres-služba predsednika jednom jedinom rečenicom: „Poseta direktora britanske službe predstavlja blisku saradnju i prijateljstvo između dve države.“ I to je sve. Saradnja obaveštajnih službi u današnje vreme, u eri  terorizma, nije ništa neobično. U pitanju je razmena informacija i ovladavanje novim znanjima kroz razmenu iskustava. Moguća je saradnja i u konkretnim akcijama, kada je u pitanju terorizam ili krupan svetski kriminal. Ništa tu nema čudno jer danas se informacijama trguje kao povrćem na pijaci a cenu, kao i na svakom drugom tržištu, diktiraju ponuda i potražnja. Ali sve to se odvija na nivou obaveštajno-bezbednosnih službi (agencija), u domenu profesionalaca, eventualno na nivou ministarstava. Saradnja i razmena poverljivih podataka je osetljiv posao i zato je detaljno propisana zakonima i uredbama. Međutim, kada šef neke obaveštajne službe poseti stranog predsednika države, to jeste neuobičajeno i neobično. Većina zvaničnika, ali i običnih ljudi smatra da je saradnja sa tako moćnom obaveštajnom službom dobar potez i da stvarno doprinosi jačanju prijateljstva između dva naroda. Vlada mišljenje da šef britanske obaveštajne službe ne bi došao tek tako u posetu i da nam je verovatno doneo na poklon neke važne informacije koje će doprineti većoj bezbednosti Srbije. To znači da ova poseta može samo da nas raduje, ali pod uslovom da je stvarno u pitanju saradnja, jer tajnoviti susreti uvek izazivaju podozrenje. Pre brzopletog donošenja zakučaka, trebalo bi da vidimo ko nam je to u stvari došao u posetu. Posetio nas je direktor, ne najjače, ali svakako najuglednije obaveštajne službe na svetu. Neke „dečje bolesti“ obaveštajnih službi, MI-6 je davno prebolovala. To im se desilo 1951. godine kada su otkrili  da nekoliko rukovodilaca iz samog vrha MI-6, na čelu sa visokornagiranim Kimom Filbijem, radi za sovjetski KGB. Nakon toga teško se može naći primer da ih je neko namagarčio. Čak bi se moglo reći da su to oni uspešno radili drugima. Samo ponekad, zbog precenjivanja svojih mogućnosti i potcenjivanja protivnika, doživljavali su sitne neprijatnosti, kao na primer kod obaveštajne afere „elektronski kamen“ u Moskvi. Tada su u lažni kamen ugradili elektroniku preko koje su davali instrukcije i uzimali izveštaje od svojih špijuna. Bila je to epohalna novina u zaštiti špijun, ali su ih Rusi ipak otkrili 2006. godine. Tada se otkrilo još nešto što je veoma važno i za druge države napadnute specijalnim ratom, pa i za Srbiju – u direktnu vezu sa ovim „kamenom“ dovodi se agent Mark Do  koji je bio zadužen za finansiranje nevladinih organizacija u Rusiji. Tada je pored tehnološke otkrivena i epohalna operativna novina u planiranju velikih obaveštajnih operacija. Jasno se videlo da se kompletna ideja Zapada oko forsiranja i finansiranja nevladinih organizacija zloupotrebljava u obaveštajne i podrivačke svrhe, i da u tome, i u Rusiji, ali i u nekim drugim državama, glavnu reč vodi upravo Obaveštajna služba Velike Britanije. Tako je i u Srbiji zapaženo da su upravo Britanci i MI-6 nosioci ovog tipa podrivačkog delovanja.

Razlog posete

Morao je postojati jak razlog da predsednik države zvanično razgovara sa šefom strane obaveštajne službe. Pravi razlog u predlogu susreta, pretpostavljam sa britanske strane, zasigurno je uvijen u diplomatsku formu, ali je tokom razgovora morao biti ogoljen, precizan i jasan. Iako su se zvaničnici potrudili da sve ostane tajna, procena o čemu su razgovarali i nije tako teška kako na prvi pogled izgleda. Da su u pitanju informacije od interesa za bezbednost Srbije, razmena podataka ili dogovori o zajedničkom angažovanju, sve bi se obavilo na nivou šefova obaveštajnih agencija, kao dogovor profesionalaca. Ako se nivoi preskaču, i direktor strane oabveštajne službe  traži da razgovara sa predsednikom države, onda za to postoje jaki razlozi. Najverovatniji su da se informacije odnose na bezbednost samog predsednika i da su toliko osetljive da drugi ne treba da ih čuju; da se sumnja u profesionalnost naših obaveštajno-bezbedonosnih agencija; ili da, nakon SAD, i Velika Britanija menja strategiju na Balkanu, pa tako i politiku prema Srbiji, pa se želi uticati na nešto o čemu odlučuje samo predsednik. S obzirom na dosadašnji stav Engleza prema Srbiji i srpskom predsedniku, nije baš logično da šef Mi-6 dotrči da nam kaže kako je ugrožena bezbednost Aleksandra Vučića. Da je potencijalno ugrožen to znamo i bez njih, ali nismo baš sigurni koliko je njegova bezbodnost u interesu aktuelne politike Velike Britanije na Balkanu. Tako ostaje kao najpouzdanija procena da su američka i britanska strategija za Balkan kompatabilne i uvezene u jedinstven sistem. U tom slučaju, Janger nastupa po zajednički razrađenom planu, u seriji usklađenih pokušaja da se utiče na predsednika o pitanjima aktuelne politike Srbije. Da se bar pokoleba ili nagovori na korekcije. Tako je najbliže istini da Jangerova poseta nije ništa drugo nego uključivanje „teške artiljerije“ u specijalni rat protiv Srbije, sa poznatim ciljevima: da se odrekne vojne neutralnosti, prihvati ulazak u NATO i da se odrekne svih veza sa Rusijom.

Britanski stil

Naravno da se nije moglo dogoditi da Englez otvoreno preti – to je svojstvenije Amerikancima. Arogancija nije njihov stil komunikacije, ali nadmenost i prepotentnost jesu. Ako nekoga na svetu ne smete potcenjivati, onda je to Mi-6 i u tome se krije realna opasnost ovog susreta. Teško da bi njihov nastup bio improvizovan i brzoplet. Dobro su oni proučili i kome se obraćaju i šta iznose i naravno da je sve to moralo izgledati do kraja uverljivo, i možda je u ovoj fazi nastupa odlučeno da se nagriza odlučnost srpske elite za odbranu neutralnosti, predstavljanjem teških prepreka i opasnosti koje za sada vidi samo Mi-6. Tako bi se davanjem „korisnih saveta u dobroj nameri“ izazvala nesigurnost i dilema šta je to u bliskoj budućnosti najbolje za Srbiju. Iskušenja će biti velika i može se očekivati da se sa diplomatskih pokušaja pređe na perfidna pdometanja, diskreditaciju, ucjene i pretnje. Možda i na neke drastičnije stvari kao što su ubistva i atentati.

Može li se Britancima verovati?

Kada bi nastup direktora Mi-6 bio iskren, mogao bi nam u trenu razjasniti mnoga bolna pitanja za Srbiju. Na primer, zna on koliko je za Srbiju važno da se sazna ko je i zašto organizovao atentat na Olivera Ivanovića. Malo koja obaveštajna služba na svetu ima jače uslove i pozicije da to istraži. Poznato je da su Britanci bili uključeni od samog početka, sa Amerikancima, NJemcima i pripadnicima albanske obaveštajne službe, u formiranje nekakvog bezbedonosnog sietma terorističke OVK, pa i u izbor kadrova i obuku kosovske tajne službe KŠIK. Tu priliku sigurno su iskoristili da stvore vrhunsku obaveštajnu mrežu. Englezi su stari majstori obaveštajnih operacija sa ciljem promene političkog stanja koje nije u skladu sa interesima Velike Britanije. Na području Balkana izvodili su ih neprekidno. Tek nedavno su dospeli u javnost dokazi da su oni preko generala Borivoja Mirkovića inicirali demonstracije 27. marta 1941. godine. Tek nedavno je postalo jasno da su vodili tajne obaveštajne operacije, zajedno sa Amerikancima, po završetku Drugog svetskog rata, kako bi od poraženih snaga stvorili svoje specijalne timove za borbu protiv komunističkih zemalja. Nije im smetalo što su mnogi od njih bili teški ratni zločinci, nego su ih rasporeidli po svetu i omogućili im normalan život i terorističko delovanje. A koliko bi se teko moglo reći o njihovim pokušajima destabilizacije Srbije u poslednjim decenijama, trebalo bi nam puno prostora. Kako sada, nakon tako dugog perioda otvorenog i perfidnog destruktivnog i podrivačkog delovanja obaveštajne službe Velike Britanije protiv Srba i srpskih interesa na Balkanu, odjednom sve to prelomiti u glavi i prepoznati dobru nameru prema nama direktora Mi-6 Aleksa Jangera? Kako poverovati u njihove tvrdnje o negativnom ruskom uticaju koji se mora prekinuti, kada znamo da nam je sa ruske strane dolazilo samo dobro i nikad ništa loše? Nema Srbina koji ne bi želeo dobre i korektne odnose sa Englezima, s obzirom na njihov značaj i uticaj u svetu. Ali, isto tako, nema onoga ko bi sada lako poverovao u njihovu priču o dobrim namerama. Kako je Marko Vidojković ponovo napao Vučića, pogledajte OVDE. Izvor: Sedmica