Piše: Pavle Cetinski Problem Zapada sa pederastijom kao „trendom”, koji dobija apokaliptične razmere, u tome je što se homoseksualizam delegitimizuje kao problem. Muška zadnjica će, ako već nije, postati glavni, najpopularniji zapadnjački polni organ. Akcent nije na činjenici kao takvoj, već na verifikaciji tog stanja kao stanja apsolutne, paralelne, legitimne normalnosti. Đaci u školama već uče da je homoseksualizam normalno i dozvoljeno pravo izbora i da prema takvim pojedincima ne sme biti diskriminacije, odnosno da s „gej” tačke gledišta heteroseksualci, takođe, mogu da izgledaju problematično. Pederastija je, dakle, pravo pojedinca koje ulazi u kodeks ljudskih prava. Homoseksualizam je usvojeni element filozofije Novog Doba (New Age), koegzistencije u različitosti, zajedništva u drugosti, saradnje u opozitnosti, element koji je overen kao ravnopravni emocionalni standard i erotski izbor dostojan poštovanja. Jedini problem u tom kontekstu su ostrva tradicionalizma, periferne zajednice koje nisu usisane u globalnu Zajednicu, predgrađanski organizmi koji kvare taj planetarni, superiorni, zapadnjački sklop vrednosti. Takva patrijarhalna uporišta problematična su ne samo zbog toga što svojim postojanjem oponiraju novoustrojenom mondijalizmu, već i zbog svoje isključivosti koja nužno vodi u ravnotežu, odnosno u „nestabilnost”. Takva ostrvca moraju naučiti zadati model ponašanja, kako Novi Rim ne bi, stalno i iznova, isprobavao na njima svoj model rešavanja regionalnih kriza. Balkansko bure baruta nastoji se kontrolisati upravo po takvom konceptu. Inženjeri Novog Doba kao da su stekli najdublje uverenje po kojem se praotački kult falusa projektuje u opčinjenost buzdovanima, kopljima i tenkovskim cevima, u mitologiju muškosti, moći i dominacije… Taj model kao da polazi od očiglednosti da se ratovi, mržnja i zločin mogu denotirati kao genitalni fašizam, odnosno falusna ksenofobija. Seksualna nekorektnost tradicionalista mora se, po tom konceptu, rastočiti na sofisticiran način, uvođenjem u igru nove avangarde, oglednog ešalona, poželjne elite koja će svojim lister odelima i bebećim licima uspostaviti model moći kao japijevsku strukturu feminiziranih, uspešnih i poslovnih momčića zaglađenih briljantinom, kojima je blagoglagoljivost upravno srazmerna mekoći onog članka što se, po predačkoj mentalnoj slici, nalazi tik ispod za pojas zadenute kubure. Narečeni, antievropski hod Srbije, u poslednjoj deceniji XX veka, najživopisnije se ogleda na nivou takvih seksualističkih slika i evropskih standarda. Kao da je Zapad u Srbima prepoznao opasnu falusnu pretnju, i kao da su Srbi, sa svoje strane, snažno podsticali takvo zapadnjačko uverenje. U toj iščašenoj simetriji ukrstili su se njihovi stereotipi i naši mitovi. Vuk Karadžić, u prvom izdanju svog „Srpskog rječnika”, štampanog u Beču 1818. godine, registruje zanimljivu srpsku glagolsku imenicu – kurčenje, kao i pridev – kurčevit, odnosno, sam glagol – kurčiti se. Vuk se namučio dok je reč „kurčenje” prevodio na nemački. Mnogo mu je uspeliji latinski prevod: imitatio penis. Kao: Srbi jako vole da upražnjavaju tu radnju, zbog čega Zapad nije imao razumevanja za naše ludosti. Znali su: nisu Srbi ludi, oni samo oponašaju penis. Srbi su se, pak, ponašali u skladu sa uverenjem da ta radnja ima amajlijsko dejstvo, da odvraća od nesreće i da je prkos (pokazivanje ukrućenog muškog uda) koliko poruka, toliko i odbrana. Po Frojdu, ovaj gest znači: „Ne bojim te se, prkosim ti, imam penis.” Falus je predstava, umišljaj, sopstveni doživljaj penisa, njegove moći i veličine. Falus je sama muškost, dakle nešto mnogo jače. Zato je Zapad, ratujući protiv te opasnosti („Velika Srbija”) upražnjavao povremene kastracije (odsecanjem „suverenih teritorija”). U svom mentalnom temelju ovaj sukob bio je rat erotskih vrednosti. Borba za afirmaciju poželjnog libida. Jedan od lucidnijih srpskih pisaca (M. Selić) objasnio je to ovako: „Niti se ratovi vode zbog tržišta, niti zbog ideologije ili vere, već se i vere i ideologije, pa i tržišta, izmišljaju kao programi za večito dokazivanje ko ima duži kurac.” Ova vizura, kod Srba, nije od juče. Još početkom prošlog veka ideolog zenitizma LJ. Micić pisao je u svojim manifestima: „Kurva Evropa… Evropa uvek traži tuđu mladost da je uživa… Traži mlade narode da ih iskoristi… Ispije… Zarazi… Iz osvete što je ona stara. Evropa je stara žena. Balkan je mlado muško.”

Erotska simbologija Crnog Đorđa

Tačka u kojoj su se ukrstile dve oprečne projekcije, srpska i zapadnjačka, bio je srpski Vožd. Čovek-medijum. Nikad ni jedne srpske ili zapadnjačke novine nisu mu pronašle ili izmislile seksualnu aferu. Zašto? Zato što je, i za jedne i za druge, on bio sam falus: krut, odsečan, uzdignut, spomenik koji hoda. Jedan njegov potčinjeni funkcioner, inače pesnik iz hobija, ovako ga je opevao: „On je uspravni, ponositi jablan”! Srbija, najveća ili najmanja, bila je za Zapad ogromni, uspravni produžetak svog ocrnjenog Vožda. U tom nadgornjavanju izgledalo je kao da je Zapad fasciniran Srbima. NJihovom spolnom silom. Tenkovske i topovske cevi koje bljuju vatru na opkoljeno Sarajevo premetnule su se u prvorazrednu erotsku sliku. Na tom tragu su srpska silovanja dospela na čelo rang-liste grehova. Kad se zahuktala svetska medijska kampanja, očekivale su se optužbe za nastrane, bizarne slučajeve silovanja. Ali, nije bilo tako. Ni jedan zapadni medij nikad nije optužio Srbe za pedofiliju, pederastiju ili bilo koju drugu sličnu perverziju. Srbi su optuženi za razmere, za neverovatne statističke domete. Procena broja silovanih žena, prema zapadnoj štampi, popela se u jednom trenutku do sulude cifre od sto hiljada slučajeva. Recepcioner luksuznog hotela u Rimu, u jeku medijske ofanzive zbog srpskih silovanja, pitao je poznatog beogradskog slikara (D. Kalajića), namigujući mu saveznički: „Da li je moguće da ste toliko potentni?” Naš mlađi filmski režiser koji povremeno živi u Americi (S. Dragojević) svedoči: „Vele mi ovde Srbi starosedeoci da su između 1991. i 1994. godine sa ponosom pred lepšim polom isticali svoje nacionalno poreklo, koje im je automatski obezbeđivalo reputaciju mačo tipova i pravih muškaraca, bez obzira na propagandnu ofanzivu protiv Srba.” Bolje rečeno, upravo zbog nje! Srbi, dakle, nisu perverzni niti su protivprirodni bludnici. Ne. NJima se konstantno diže. Oni „biju” i ubijaju penisom. Bljuju vatru na priterane uza zid. Tipičan (simulirani ili ne) strah na falusnoj osnovi. Po Vilhelmu Rajhu, odlika falusnog („srpskog”) karaktera je da mu je „manje u službi ljubavi, a više služi za osvetu ženama”, i da takav karakter nema sposobnost za orgazam već samo za konstantnu erekciju. Pa, tako, Srbi ne teže povremenoj slatkoj sreći, već su srećni da stalno stoje postojano. Kano klisurine! Rajh kaže da su osobe fiksirane na falusnom (pregenitalnom) stadijumu razvoja libida sklone hvalisavosti, samouverenosti i borbenosti, i da ih odlikuju snažna sujeta, drskost i napadna želja za sticanjem moći. U toku je očita i sistematska demobilizacija ovako viđene ili doživljene srpske muškosti. S jedne strane, na delu je amputacija militarne elite (Ševeningen), a s druge promocija japijevskog vođstva.

Inicijacija u novi matrijarhat

I dok nas plejada milosrdnih dečaka s poprečnim kravatama uljuđuje po evropejskim standardima, na putu u novu, retuširanu „svetlu budućnost” vode nas matrijarsi. Već osamdesetih godina prošlog veka u jednom domaćem filmu („Majstori, majstori”) izgovorena je rečenica: „U odnosu na našu direktorku, Hitler je bio Kosovka devojka.” Tad je na impresivan način konstatovano dokle je stigla stvar sa „ravnopravnošću drugarica”. Naš feminizam, dakle, ima jednu snažnu ugrađenu ideološku, partizansku potku i danas se upravo rasprskava u svojoj perverziji. Građansko društvo međ Srbima promovišu biološke i ideološke naslednice Titovih legionara i likvidatora. Što se, opet, doima kao logična posledica čudovišne simetrije: titoizam je preteča mondijalizma. Prvo, multietnički koncept života je preslikana ideologema bratstva i jedinstva, a takozvani kraj istorije (mondijalistički) je šarena kopija komunističkog ukidanja tradicije, odnosno „istinskog čišćenja pamćenja”, kako je to izvoleo reći papa Vojtila 22. juna 2003. godine, u Banjaluci. Međutim, ova priča o ideološkoj avangardi samo je pena u opštoj feminističkoj ofanzivi kod Srbalja. Provala mačizma kod sestara Srpkinja očituje se i naglim umnožavanjem samohranih majki, čime se ugrožavaju temelji mentalnog zdravlja nacije, jer žrtve su deca. Nezavisne i samodovoljne Amazonke kažu: „Rodiću sebi dete” – nesvesno se projektujući kao dvospolna bića. Te „poslovne žene” tituliraju svog upotrebljenog pa odbačenog partnera kao „oca njihovog deteta”! Tako da deca odrastaju sa androgenim majkama koje usisavaju u sebe i ulogu muškog roditelja. Sve je to psihološka podloga za predstavu deteta o „falusnoj majci” na kojoj se razvijaju psihoseksualne devijacije: mazohizam, fetišizam, ali i impotencija. Fizički i mentalno istiskujući oca iz mehanizma dečije identifikacije, strašna falusna mama zauzima i očevu lovačku poziciju, namećući se i kao hraniteljica porodice. Ostvaruje to tako što se penje u socijalno-političkoj hijerarhiji, a cena te promocije je, najčešće, gola ili sofisticirana prostitucija. Takozvana „emancipovana” žena je, u stvari, „korumpirani rob” (Živojin Pavlović)! „Moderna žena”, kad je već majka, izopačuje materinstvo kao svoju elementarnu biološku funkciju. Dete je svedeno na privezak i služi kao alibi za prevashodni ali prezreni biološki zadatak. Deca ponikla u amazonskoj porodici večno su osuđena na kompenzaciju. Fenomen sponzoruša obično se objašnjava prozaičnom željom maloletnih nimfica da se lako dočepaju otmenih krpica i luksuznih provoda. Devitalizacija muškog principa mora da ima svoj pandan i to je upravo ovakav, čudovišni feminizam, odnosno „oslobađanje muškarca u ženi” (Oto Vajninger)! Imaju li Srbi neki svoj domaći, originalni lek? Pokojni srpski glumac Danilo Lazović ponudio je rezon: „Žena je normalna samo kad je trudna!” Kad je, dakle, ispunjena, fizički zaobljena i mentalno zaokružena. Da li Siniša Mali zaslužuje zvanje doktora nauka, saznajte OVDE. Izvor: časopis Nacija