Moj Dalibor je 1999. godine branio svoju otadžbinu i narod. Dok su bombe padale na našu zemlju, a narod krvario, on je bio u prvim borbenim redovima. Na Kosovu i Metohiji, dok je branio naš narod, stavljao je glavu gde drugi nisu smeli ni nokat. Rat je preživeo, ali nepravdu koju mu je nanela država, nije mogao”, sa suzama u očima, započinje svoju ispovest Natalija Jauković, majka nesrećnog momka koji je bacio bombu u dvorište Ambasade SAD, a zatim se ubio. I dalje, kako kaže, ne može da veruje da njenog sina više nema. Uteha su joj slike, orden i zahvalnica koje je njen Dalibor, dobio tokom NATO agresije na SR Jugoslaviju. “Orden je dobio zbog hrabrosti koju je pokazao u odbrani otadžbine. Vrlo malo ljudi je tada dobilo odlikovanje zbog hrabrosti, a moj sin je jedan od njih. Nikada nije pričao o tome, tajnu o svojoj hrabrosti je odneo u grob. Dalibor nije ni terorista ni nacionalista. Samo je volio svoj narod i svoju otadžbinu, a država je okrenula glavu od njega”, priča Natalija, a jecaji joj prekidaju svaku rečenicu. U rukama steže orden koji je Dalibor dobio za hrabrost koju je pokazao u odbrani zemlje 1999. godine. “Teško mi je da pričam, razumite me. Neka Vam Dejan ispriča nešto više o svom bratu”, govori Natalija, dok joj niz lice klize suze i padaju u kutiju sa ordenom koju ne ispušta iz ruku. NJegov brat Dejan Jauković kaže da je sa Daliborom i još jednim drugom, noć pre ovog događaja sedeo u stanu. “Noć pre svega ovoga, došao sam kući s posla oko 22 časa. Dalibor je sedeo sa jednim drugom, majka je takođe bila u stanu. Pričali su o životnim stvarima, smejali se. Seo sam pored Dalibora i uključio se u njihov razgovor. Taj naš drug je sedeo sa nama nekih pola sata, a zatim je otišao kući, jer je morao da obiđe majku. Nakon toga, Dalibor je obukao neke stare stvari i rekao mi da neće oblačiti ništa novije, jer je ružno vreme i kiša pada. Ostavio je telefon isključen kod kuće i otišao je da prošeta van. Legao sam da spavam. Probudio sam se oko pet sati izjutra i vidio da njega nema u kući, a majka je bila budna. Uključio sam njegov telefon. Čuo sam šta se desilo i odmah sam zvao  policiju, bolnicu, ali nisam dobio potvrdu, niti da je priveden, niti da je primljen u bolnicu. Nikakve podatke nisam mogao dobiti, u jednom dahu govori Dejan. Na trenutak ga prekida majka Natalija i dodaje da se Dalibor normalno ponašao i da nije bio u duševnom rastrojstvu, kako sada neki žele da mu pripišu. “Kad smo ujutro čuli da je bačena bomba u dvorište američke ambasade, kao da sam znala da je on. Pitali smo da li je on taj koji je identifikovan vezano za taj slučaj, ali u policiji nisu znali da nam kažu, jer se 10 porodica prijavilo da dođe na identifikovanje stradalog lica. Posle nekog vremena su zvali Dejana i rekli mu da ja dođem, ali ja nisam mogla poći, pa je on otišao. Odmah su kod mene na stan došla tri policajca i jedna policajka. Vršili su pretres stana. Kasnije su i njegove drugove saslušavali i pretresali. Ništa nisu našli”, navodi Natalija Jauković. Dejan ističe da njegov brat nije terorista, niti je ovaj njegov čin teroristički akt. “Nema govora o tome. Niti je bio bolestan, niti je bio u depresiji. Bio je vesele prirode, svi su ga voleli. Bio je mirotvorac. Još kao dete je odmah razdvajao sve koji se potuku. Svi u naselju imaju samo reči hvale za njega. Stari, mladi, deca. Bio je skroman, pošten i iskren. Bio je drug i po, niko ništa ružno nije imao da kaže o njemu, kaže Dejan. Dalibor o ratu, kako pojašnjava, ništa nije pričao. “Rekao mi je, budem li pričao bilo šta o ordenu i zahvalnici koje je dobio, da će sve pocepati i slomiti. Predsednik Slobodan Milošević je vrlo malo ljudi odlikovao zahvalnicom i ordenom. On nije hteo to ni da urami. Bio je skroman, nije hteo da se hvali'', rekao je Dejan. Mogao je Dalibor da ostane u Beogradu i upiše Vojnu ili Policijsku akademiju, ali nije hteo da ostavi svoju majku i njegovu Crnu Goru. “Kada je dobio taj orden, to je bilo dok je bombardovanje još trajalo, dali su mu neke slobodne dane da nas obiđe. Kazali su mu da može da ostane kući i da se ne vraća u borbene redove na Kosovu i Metohiji. Međutim, on se vratio u rovove. Branio je državu i svoj narod, a država nije glavu okrenula na njega. Nije imao nikakve subvencije niti primanje kao ratni veteran”, priča Natalija.

Uhvatio domaće izdajnike koji su pomerali lokatore

Majka i brat kažu da Dalibor nije mogao da podnese liberalnu demokratiju i liberalnu ekonomiju. Žalio je sve žene koje rade u marketima, kioscima, za malu platu bez ikakvih uslova, a gazde se ophode prema njima kao prema roblju. “Nije podržavao ulazak u NATO. Borio se 1999. godine protiv NATO-a. Bio je veliki patriota, ali ne i nacionalista. Ranjen je u ratu. Jednom je uhvatio domaće izdajnike koji su pomerali lokatore. Ovo što je uradio sada, sigurno je uradio u ime naroda, a to nije samo lično nezadovoljstvo. Uvek je govorio za sve nas da smo Sloveni, iako je bio Srbin. Smatrao je da Srpstvo čuvaju Srbi iz Crne Gore. Krivio je vlast što su se prodali američkoj ambasadi. Što izvršavaju njihove naredbe. Smetalo mu je što truju ove nove generacije istorijom, koja je iskrivljena. Izričito je navodio da ne želi nikoga da povredi. Želeo je da probudi iskru slobode kod ljudi. Uvek je govorio da smo mi Sloveni slobodni ljudi. Da ne trpimo podaništvo”, kažu njegovi majka i brat.

Laž je da je bio psihički nestabilna ličnost

Govorio je poslednjeg dana da je Dejanu na teretu. Da Dejan treba da se oženi. Ja sam im rekla da podelimo stan, ali on nije hto da se djeli od brata. Radio je 12 godina u Kombinatu aluminijuma. Ostao je bez posla pre pet godina. Išli smo i na proteste kada smo bili zasipani suzuzavcima, bežeći između pit bulova, koji su nas propustili. Nosio im je narednih dana hranu, da im se oduži. Ali njega ništa nije sprečilo da se bori za slobodu svog naroda. Rekao je da će sam nastaviti borbu, ako treba, samo da njegov narod doživi slobodu. Pisali su mediji da je pio terapiju, kao psihički nestabilna osoba. To je laž, kažu naši sagovornici.

Voleo bih da je kukavica, ali da je živ

Dalibora je, kaže njegov brat, interesovala istorija “predaka naših, i rekao je da oni ne bi sad mogli da gledaju ovu izdaju naroda”. “Cenio sam hrabre ljude, a sad tu osobinu uopšte ne cenim. Sad bi mi milije bilo da je živ kao najveća kukavica, nego ovako mrtav”, sa suzama u očima priča Dejan Jauković. Koga Dodik sprema za novog predsednika Srpske, saznajte OVDE. Izvor: Sloboda