Piše: Dejan Damnjanović
„Lošiji tekst u istoriji NINa“ se odnosi na članak koji se pojavio u broju nedeljnika NIN od 01. Februara 2018, a sa neverovatno originalnim i naslovom koji nam neosporno sugeriše literarnu lucidnost autora teksta gđe Tanje Nikolić Đaković, žene sa dva prezimena. Lucidni i nadasve originalni naslov ovog teksta glasi. „Bujanje ekstremne desnice“. Tekst je, uz dužan objektivni otklon i bez političke ili ideološke prizme, loš, nepostojećeg ritma, nepovezan i konfuzan. Međutim ono što je zaista bitno i alarmantno za sudbinu medijskog prostora u Srbiji je što je prepun laži i falsifikata. Ova okolnost diskredituje jedan ozbiljan časopis koji je decenijama bio referenca i paradigma u novinarstvu naše (a i prethodne nam) zemlje. Istovremeno, dovodeći uredništvo i „naduredništvo“ (Ringier Axel Springer) u neprijatnu situaciju neodbranjivih tužbi pred sudom. Gospođa osoba sa dva prezimena je svojim člankom dovela NIN u dvostruki problem… Diskreditacije zbog neozbiljnosti usled laži i finansijskog troška eventualnih sudskih troškova.. O lažima, malo kasnije…
„Slučaj Milan Ćulibrk – tragična priča o čoveku između čekića i nakovnja“ se odnosi na isti članak, ali analiziran u širem diskursu. Diskurs koji nas zanima određuju dva osnovna pojma – NIN kao ozbiljna istorijska referenca za novinarstvo kao prvi pojam, i nivo na koji se ovaj, nekad bitan, časopis sveo, odigravajući funkciju oruđa za jeftinu dnevno-političku propagandu, kao drugi. Naime, razlika između onih „velikih“ iz prve generacije ovog časopisa – Veselina Masleše, Andrejevića Kuna, Bihalji Merina, Aleksandra Vuča i, sa druge strane, „malog“ sasvim kafkijanskog aparatčika, gospodina Ćulibrka je u nepostojanju „naduredništva“ u slučaju onih „velikih“ – a to naduredništvo je grupa Ringier Axel Springer. Osnivači NINa iz vremena tridesetih godina 20. veka nisu imali tu vrstu udobnosti koju pruža veliki i finansijski moćni ne-domaći, strani, „nadurednik“ NIN-a. Nadurednik koji „beskompromisnost“ naslova u NIN-u nagrađuje finansijskom udobnošću za novinare i gospodina urednika Milana Ćulibrka. Stoga „beskompromisnost“ NIN-a realno ne postoji ni u tragovima, a ceo NIN, nekad ozbiljan časopis bez ikakvih „leđa“ iz inostranstva je postao farsa. I instrument za sprovođenje u delo određenih dnevno-političkih ideja i zamisli stranih, ne-domaćih, nad urednika. Naime, naduredništvo NIN-a, pored obezbeđivanja finansijske udobnosti za novinare i uredništvo časopisa, daje i osnovne smernice za novu NIN-ovu dnevno-političku funkciju. I samom tom okolnošću, rasterećuje aparatčika Ćulibrka suvišnih obaveza razmišljanja, promišljanja, definisanja. I straha od rizika… Jer rizika nema… Stranac misli za gospodina Ćulibrka… Stranac plaća za to što gospodin Ćulibrk ne mora da razmišlja…. O gospođi osobi sa dva prezimena i njenim više nego lucidnim napisima nije potrebno ni davati komentar… Postavlja se pitanje da li gospodin Ćulibrk uopšte ima problem sa čekićem koji predstavljaju njegovi strani nadurednici i nalogodavci i nakovnja koji predstavlja težina NINa kao ozbiljne istorijske reference? Problem odgovornosti… Obraza (ne organizacije, već etičkog instrumenta samoanalize)… Onaj NIN – referenca iz vremena njegovih velikih osnvača i, nadalje – velikih urednika nakon 1951. koji nisu uživali udobnost i mogućnost nemišljenja o bilo čemu koju im obezbeđuje naduredništvo – strano, ne-domaće, ne – srpsko Ringier Axel Springer. Krajnje nezavidna pozicija za gospodina Milana Ćulibrka….
Sada, nekoliko reči o lažima gospođe osobe sa dva prezimena…
Prva laž se odnosi na ceo prvi deo teksta gde autorka teksta iznosi laž o mojoj objavi na mom fejsbuk nalogu. „Kada kažemo arijvci i svastika, prva asocijacija na to je Hitler i nacizam… ni nacizam, ni Hitler nemaju veze sa tim… Arijevci su srpsko pleme iz Indijekoje je dobilo ime po Ariju (Nino Belov) – prvom srpskom caru koji je izvršio veliki pohod na Indiju, a svastika je simbol božanstva sunca u srpskoj mitologiji.“. Ovaj napis nikad nisam stavio ni na svoj fejsbuk nalog, niti bilo gde drugde, niti sam izgovorio ili se bavio ovako karikaturalnim i nebuloznim temama (svastika, Srbi kao narod najstariji, Indija, mitologija i sl…) svojstvenim neozbiljnošću jednog Deretića ili Lučića. Problem koji gospodin urednik Ćulibrk, i strano naduredništvo NIN-a ima sa gospođom autorkom teksta je to što ona ne zna baš najbolje kako se izvodi akcija u medijskoj kampanji protiv nekoga. Dobro vođena ciljana kampanja protiv nekoga ili spin se rade tako što se u napisu pruži 80 % istinitih podataka a 20ak% lažnih kojima se neko diskredituje. U sulučaju autorke teksta, gospođe osobe dovoljno važne da ponese čak dva prezimena, ovaj metod nije ispoštovan. Gospođa autorka, osoba sa dva prezimena, je ostrašćeno lupetajući (oprostite moj otklon u neuljudnost, on je isključivo radi poetike…) iznela 90% čistih laži a svega 10% istine. Urušavajući samu ideju teksta a to je ciljani napad putem spina. Istiniti podaci se odnose na moju blisku saradnju sa Rusima, državom koja nas nikad nije bombardovala, uvodila nam sankcije ili izlagala ekonomskom embargu i uništenju privrede, i na saradnju sa bugarskom paravojnom strukturom Vasil Levski koja pomaže bugarskoj vojsci i policiji oko hvatanja nelegalnih migranata (najčešće bivših pripadnika DAEŠ-a) koji se nezakonito prebacuju iz Turske u Bugarsku i tamo pljačkaju, siluju i sl. To je moj javni rad, nastaviću sa njime i nadalje i smatram da je u nacionalnom i državnom interesu Republike Srbije i našeg naroda.
Druga laž se odnosi na nedavni boravak profesora Aleksandra Dugina na Kosovu i Metohiji. U tekstu stoji: „ Srpski ekstremni desničari nedavno su obišli manastire u Srbiji i na Kosovu u pratnji Aleksandra Geljeviča Dugina, začetnika ideje evroazijanstva koji je blizak visokim vojnim i političkim krugovima u Rusiji…“. Tragedija ovog lažnog navoda je što je gospođa autorka teksta, inače osoba sa dva prezimena, u izvršavanju „lova na veštice“ – na Rusiju koji sprovodi po nalogu uredništva i naduredništva (stranog, ne-domaćeg) NIN-a, ne proverava činjenice i tačnost informacija koje iznosi. Aleksandar Dugin nikad, podvlačim i ponavljam – nikad, nije bio ne Kosovu i Metohiji. Čista laž autorke teksta i traljav i površan rad urednika, gospodina Ćulibrka. Pri svemu tome, gospođa autorka teksta dobija platu, istovremeno ne proverava informacije sa kojima izlazi u javnost i na sudu, u eventualnom procesu, strano naduredništvo NIN-a, Ringier Axel Springer, može imati značajne troškove. Zbog brljivosti autorke teksta i poverenja u nju gospodina urednika, Milana Ćulibrka.
Treća laž gospođe autorke teksta, inače žene dovoljno bitne i samosvesne u odnosu na bračnog druga da sa pravom ponese dva prezimena, je njeno uvredljivo bavljenje mojom porodicom. I mojim bratom koji mi pomaže u poslovima naše organizacije. Gospođa autorka u tekstu iznosi sledeće, zadirući beskrupulozno u porodične odnose: „ Dousona i Grifina su na KiM, ali i u Bugarsku, gde su nosili maskirnu opremu tamošnjoj paravojnoj jedinici a hvatanje migranata, vodili upravo Dejan Damnjanović, citiran na početku našeg teksta i njegov brat.“. Poštovani gospodine Ćulibrk, ja, Dejan Damnjanović sam jedinac i nemam niti sam ikad imao brata. Molim Vas, proverite rad i brljivost gospođe autorke teksta, osobe sa dva prezimena. Nedopustivo za nivo ozbiljnog časopisa kakav je NIN nekad bio, na primer u vreme Vašeg i mog odrastanja.
Četvrta, ne laž, ali elementarno nepoznavanje činjenica o kojima tekst piše se odnosi na zabranu ulaska od tri godine gospodi Dosonu i Grifinu u Mađarsku. U tekstu stoji. „A Srbija je sve češće domaćin ultradesničarima kojima je zabranjen ulaz u druge zemlje upravo zbog ultradesničarskog delovanja.“ . Gospođa autorka, ponovo ništa ne proverava i ne istražuje, istovremeno dobijajući svoju platu. Dotičnoj gospodi je zabranjen ulaz u Mađarsku zbog prozaičnije, dnevno-političke i ni malo ideološke ravni. Radilo se o tome da su njih dvojica predstavljali faktor stvaranja mosta između opozicionog Jobika i velikog broja manjih političkih organizacija, što je vladajući Fides prepoznao kao potencijalnu opasnost po svoj srednjoročni i dugoročn politički opstanak. Pogotovu u kontekstu skore i sigurno nastupajuće političke krize u Mađarskoj koja će početi u trenutku kada ova država bude morala da počne da plaća Evropskoj Uniji a ne, kao do sada, da troši fondove EU. Viktor Orban stoga, mudro nastoji da kreira politički sukob sa EU koji bi mu predstavljao carte blanche za izlazak Mađarske iz EU. Pa u tom kontekstu, oni malo informisaniji, čitaju celu njegovu migrantsku politiku, višegradsku grupu i slične političke poteze. Gospoda Grifin i Doson su kolateralna šteta i anticipacija eventualne unutrašnjepolitičke opasnosti po stranku na vlasti i samog Orbana.
Za kraj, dozvolite mi da se osvrnem na par nebuloza i gluposti, ne toliko bitnih, koje ipak NIN mogu koštati ozbiljnosti i nivoa a rezultat su površnosti i nepismenosti gospođe autorke teksta, osobe sa dva prezimena. Prvo, uz sliku koja se nalazi iznad više nego „bombastičnog“ i lucidnog naziva teksta, a uz koju stoji „Nacionalni stroj u akciji, Novi Sad 2015“ uopšte nije Nacionalni stroj, već Obraz. Zastave organizacije Obraz koje su na slici zna i prosečno informisana publika i ovu glupost će verovatno propratiti blagim osmehom. Pored toga, a ovu informaciju ću u dobroj veri ustupiti Vama i gospođi sa dva prezimena – Nacionalni Stroj je prestao da postoji davno pre navedene 2015. koja se nalazi kao informacija o slici. Gospođa autorka ima začuđujuću sposobnost da dve potpuno netačne informacije (laži) uspe da „spakuje“ tamo gde je to prosečnom čoveku sasvim nemoguće – oko slike i njenog objašnjenja.
Konačno, molim Vas, sugerišite gospođi autorki, osobi sigurno dovoljno važnoj i emancipovanoj da nosi dva prezimena, da pokuša da piše pismenije, u kolokvijalnom značenju ovog pojma. Gospođa autorka se „frlja“ (oprostite mi na stilskoj slobodi i korišćenju žargona) sa samim imenima osoba koje kritikuje u ovom neobičnom tekstu – oružju za „drang nach Osten“ („prodor na istok“, termin skovan u 19. Veku a korišćen u Drugom svetskom ratu od strane, začuđujuće – zemljaka Ringier Axel Springer-a, rajhskancelara Hitlera, za opravdanost agresije prema Rusiji i slovenskim zemljama). Naime, gospođa autorka kaže. „DŽim Donson“ (sedmi pasus teksta), „Nikin Grifin“ (drugi pasus na stranici 26.), a mi ćemo joj oprostiti zareze i neadekvatnu upotrebu vremena…
Uz dužno poštovanje,
Dejan Damnjanović
P.S. – Dozvolite još jedno opažanje koje nije Vaša omaška ili laž gospođe sa prezimenima kako Nikolić, tako i Đaković, već je samo u tekstu parafrazirana laž gospođe poslanice Marinike Tepić. Naime, gđa Tepić nastoji da dođe do, toliko potrebne njoj i Novoj stranci, popularnosti tako što hipertrofira i izmišlja pretnje i incidentne situacije u čijem se centru ona nalazi. Gospođa Tepić u nekoliko navrata u poslednje vreme u javnosti govori o tome kako je nacionalistički krugovi zovu nadimkom „DŽo“ aludirajući na nekakvu DŽo Koks. Prvi put sam čuo za dotičnu Koks i za tragičan incident, koji je po svom „rukopisu“ toliko tipičan za varvarizam Zapada. Niko gđu Tepić u Srbiji ne zove „DŽo“, malo ko od srpskih rodoljuba uopšte zna za ovu epizodu sa DŽo Koks, a zapadne arhitekte ovog spina (u vezi sa „DŽo“) su ubeđeni da srpski nacionalistički blok nalik poslušnoj koloniji prati događanja na Zapadu. Za razliku od liberala koji opsesivno i manijakalno prate Zapad na svim nivoima i usmeravaju svoju pažnju ka Zapadu, srpski rodoljubivi i tradicionalistički, srećom većinski deo Srba, zapadnu umiruću civilizaciju sasvim ignoriše. Ne zato što je mrzi, već zato što je kao empirijski i istorijski inferiornu, smatra za sasvim nebitnu. Naše oči su okrenute ka Istoku…
Morgan Frimen na "Nacionalnoj geografiji" optužio Srbiju za genocid u Srebrenici! Snimak pogledajte OVDE.
Izvor: Nacionalist
