Ipak, kada je reč o beogradskim izborima, ova koalicija bi, prema rezultatima istraživanja, osvojila “tek” 47 procenata glasova. Zašto je opozicija tako slaba u unutrašnjosti, odnosno zbog čega je praktično jedino ozbiljno njeno uporište ostao Beograd? Evo kako to objašnjava politički analitičar Bojan Klačar u autorskom tekstu za "Blic".

Uvek su beogradski izbori bili mamac za sve političare. Razloga je bar tri: upravljanje najbogatijim gradom, pozicija gradonačelnika je treća ili četvrta u hijerarhiji moći, a pobeda može da bude vesnik značajnijih političkih promena.

I u sadašnjoj kampanji je tako - vlast čini sve da tu i ostane, a opozicija koristi i bukvalno poslednje adute da se nakon ovih izbora vrati u politički život. Neki opozicionari su se pomirili, drugi se vratili u politiku, a treći napravili koaliciju protiv prvih i drugih. Iako je SNS favorit, ovo su izbori na kojima opozicija može da se nada dobrom rezultatu i to po prvi put posle 2012. godine.

Beograd u očima (građanske) opozicije ima posebno mesto i tako je zbog mnogo emotivnih, ali i racionalnih razloga.

Uoči još jedne beogradske kampanje, dobra je prilika da se osvrnemo šta to čini opoziciju snažnijom u Beogradu u odnosu na ostatak Srbije. Ujedno, pomenućemo i zamke koje se na tom putu nalaze.

Beograd je tradicionalno uporište opozicije, a tradicija u politici nije tek puka forma ili ukras. Pobedom na lokalnim izborima krajem 1996, faktički je otvoren put ka promenama koje su usledile četiri godine kasnije. Posle petookobarskih promena, gradom su upravljale (danas) opozicione organizacije sve do 2014. godine. Na beogradske izbore ni sam Vučić nema lepe uspomene: tesno je izgubio 2004. od Nenada Bogdanovića, dok je četiri godine kasnije postao „žrtva“ Dačićeve strategije o saradnji sa DS.

Vučić je uz podršku SPS na predsedničkim izborima u Beogradu osvojio 44,03 odsto glasova, što je ispod proseka u odnosu na ukupne rezultate u Srbiji. Prema svim istraživanjima, SNS ne prilazi magičnom procentu od 48 odsto koliko je bez problema osvajao pre dve, odnosno četiri godine na parlamentarnim izborima. Ni kada se pogledaju zbirni podaci koalicije SNS i SPS ne dobijamo drugačiju sliku jer se broj osvojenih glasova smanjio sa 463.978 na republičkim izborima 2014. na 403.019 prošle godine.

Građanima Beograda dostupnije su informacije o kampanji, delom zbog bolje penetracije interneta, korišćenja mreža i dostupnosti kablovskih kanala, a delom i zbog intenzivnije međusobne komunikacije i prisutnosti na različitim političkim događajima i protestima.

Slabe organizacije kakvu imaju skoro svi akteri u opoziciji sa izuzetkom DS, mogu da pokriju relativno malu površinu u Beogradu, dok su u ostatku Srbije gotovo nemoćne da se suprotstave SNS.

Kontrola izbora na sam izborni dan može da bude na daleko većem nivou u odnosu na parlamentarne izbore – opozicija je sposobna da pokrije najveći broj od 1.185 biračkih mesta i resursi koji su za to potrebni su višestruko manji u odnosu na republički nivo.

Građanski deo opozicije može da računa na povoljniju strukturu birača u urbanim zonama grada – srednja i srednja viša klasa, obrazovaniji i vrednosno bliži netradicionalnim, nekomformističkim, nenacionalnim i neautoritarnim orijentacijama.

Ono što može da predstavlja zamku za opoziciju nije zanemarivanje ovih činjenica već njihovo nekritičko tumačenje. Nijedna od gorenavedenih stvari sama po sebi ne garantuje uspeh. Sve pozitivne stvari ne smeju da se gledaju van konteksta i otežavajućih okolnosti za današnju opoziciju. A te otežavajuće okolnosti staju u jednu reč: promene. Drugačiji je danas Beograd, politički gledano, nego onaj koga često u svojim nastupima prizivaju opozicionari. Na 5. oktobar se, a to pokazuju istraživanja, gleda sa mnogo manje entuzijazma nego pre deset godina. Klinka koja je možda bila na očevim ramenima na čuvenim studentskim protestima danas studira ili radi i ima neke drugačije brige.

Mnogi koji su bili deo uspeha iz prošlosti danas su u SNS, zašto i to ne reći. Uostalom, LJiljana Pekić nije podržala opoziciju i za to nije kriva vlast. Energija za promene je manja, cinizam i nepoverenje prema političarima u porastu, a interesovanje za politiku nedovoljno.

SNS je danas infrastrukturno ozbiljna stranka, finansijski stabilna, a opozicija je skoro pa digla ruke od pravljenja ozbiljnih organizacija i svoju budućnost vide u pokretima i drugim formama mekih organizacija. Na taj način se sporo stvara alternativa. Danas ta 2012. godina - kada je barem šest ozbiljnih stranaka nudilo alternativu građanima i za nju se borilo na izborima - izgleda kao politički san.

Na kraju, ako se dugo gleda u „političku magiju“ Beograda ili se okrenete sebi i sujetama, a ne problemima onih kojima morate ponuditi alternativu, lako se zaboravi na reči Borislava Pekića da „jedna politička ideja nema drugog posredstva za realizaciju do naroda, društva“ i da „politike nema bez onih nad kojima se vodi“ (Političke sveske, 2001).

Pročitajte OVDE ko kaže da su DS opljačkali Đilas i Pajtić?

Izvor: Blic