Piše: Salman Rafi Šeik

Amerika je tokom rata u Siriji jasno izabrala Kurde kao saveznike, svoje glavne kopnene snage. Međutim, ovakav izbor nije mogao da ne bude napravljen na račun saveza sa drugom najvećom silom NATO. Turska i SAD su se do 2015. u velikoj meri ponašali kao saveznici. Ali i tada je postojala velika tenzija koja se pomaljala ispod površine.

Tursku je uvek iritirala američka podrška Kurdima. Da bi se tome suprotstavili, u početku su podržavali Islamsku državu, a zatim su počeli sa naoružavanjem „proksija“ kako bi obezbedili ostvarenje svojih interesa u Siriji, postepeno se suprotstavljajući NATO-u i SAD. Kriza bilateralnih odnosa se pokazala odmah nakon pokušaja puča u Turskoj, za šta su Turci okrivili Vašington.

Iako je ova „igra optuživanja“ izazivala sve veći prolom/pad u bilateralnim odnosima, to samo po sebi ne objašnjava šta je omogućilo Turskoj da krene na vojne saveznike (Kurde) svog NATO saveznika (Sjedinjene Države).

Iako i dalje NATO članica, turska spoljna politika i regionalna orijentacija su se značajno promenile tokom rata u Siriji. Dok su Kina i Katar postali njeni glavni strani investitori, Rusija i Iran postali su njeni glavni strateški saveznici.

Ovo objašnjava zašto, uprkos stotinama ubijenih američkih saveznika u poslednjih nedelju ili više dana, SAD nisu mogle prikladno da odgovore Turskoj. Sve što su uradili i rekli nije bilo više od izražavanja „zabrinutosti“ i poziva na ,,oprezno postupanje“. Da li Americi manevarski prostor sužava to što je Turska NATO članica? Pa to je nije sprečavalo da kuje zavere protiv Erdogana, pruža podršku pučistima, i odbije da isporuči Fetulaha Gulena. Šta se onda promenilo?

Iako Turska napada američke saveznike u Siriji njeno tržište i berze nisu doživeli krah. SAD su onemogućene da ekonomski kazne Tursku za njenu otvorenu neposlušnost. Postoji samo jedan bitan razlog za ovakvu tržišnu stabilnost, a to je da je Turska smanjila svoju zavisnost od SAD i EU i našla nove izvore novca u Kataru i Kini, kao i nove izvore oružja i odbrambenih sistema u Kini i Rusiji.

Treba imati u vidu sledeću činjenicu: Katar je najveći strani investitor sa više od 20 milijardi dolara i još 19 milijardi predviđenih za 2018. godinu. Sa druge strane, Turska je postala garant bezbednosti Katara i uspostavila vojnu bazu u ovoj sićušnoj arapskoj zemlji. Ova poslednja dva događaja su usledila nakon što je Turska podržala Katar tokom prošlogodišnjeg bojkota zalivskih zemalja. Čak je dopremala hranu vazdušnim putem posle saudijskog zatvaranja granice sa Katarom.

I dok su kineske investicije u Turskoj relativno male u poređenju sa katarskim, nema sumnje da će Turska biti ključna teritorijalna jedinica u kineskom Putu svile. Kina već sada uspostavlja drumske i železničke mreže sa Turskom preko Irana, još jedne zemlje koja ima ključni značaj u kineskoj Inicijativi pojas i put. Dok Kina modernizuje železničke mreže u istočnom Iranu, u zapadnom Iranu radnici povezuju prugama Teheran sa Turskom i Evropom.

Kina već sada ozbiljno investira u turski telekomunikacioni sektor. Na primer, ZTE, mrežni provajder i najveća kineska kompanija za telekomunikacionu opremu, petog decembra 2017. potpisao je sporazum o preuzimanju 48.04 odsto udela kompaniji Netas, turskog provajdera integracionih sistema, za 101,3 miliona dolara, u sklopu širenja svojih operacija duž glavnih tržišta koje Peking pokriva u sklopu Inicijative pojas i put.

I teško da ima bilo kakve sumnje u dublje razumevanje između Moskve i Ankare kada je u pitanju sirijska završnica. Bez ovog razumevanja Turska nikako ne bi smela da koristi sirijski vazdušni prostor. Sada kad Turska ubrzano potiskuje svoje glavne protivnike u Siriji neće biti nikakve koristi od Slobodne Sirijske Armije (FSA), što će Rusiji, Iranu i Siriji otvoriti vrata za izlazak iz sirijske močvare. Turska operacija, stoga, donosi dve velike pogodnosti: Americi će u značajnoj meri biti onemogućeno da utiče na situaciju na terenu, a to će ojačati rusku poziciju. Sirijska upozorenja da će obarati turske avione do sada su se pokazala kao prazne pretnje.

Isto tako je jako interesantno što ni Rusija nije imala prigovora na tursku operaciju. Kada su ga upitali za komentar, ruski ministar spoljnih poslova je izabrao da okrivi Ameriku za njenu podršku Kurdima, rekavši da su „unilateralne akcije Sjedinjenih Država u Siriji uznemirile Tursku.“ Nakon što je Turska pokrenula operaciju, Rusija je svoje snage iz Afrina premestila na sigurno, što je dovelo do toga da besni komandanti kurdskih snaga (YPG) optuže Moskvu za izdaju.

Tursko-američko udaljavanje će se nastaviti kako Turska bude sve više težila da u svoju „sigurnu zonu“ uključi i Mandžib, gde SAD imaju sopstvene snage i vojnu bazu. A Pentagon je već upozorio da će braniti Mandžib ukoliko bude napadnut.

Afrin je samo put ka Mandžibu, a iz Mandžiba, koji leži na levoj strani Eufrata, potiču sve prave pretnje po Tursku. Pobeda u Afrinu sama po sebi neće biti dovoljna; to je samo taktički potez u strateškom cilju odvraćanja Kurda preko reke Eufrat. Da li će se Amerika naći lice u lice sa Turskom? Da li će Turska pokazati istu smelost koju je pokazala u Afrinu?

Mnogo toga će zavisiti od pitanja da li će se održati strateški kontinuitet Turske sa Rusijom i Iranom. Međutim, Mandžib će isto tako biti i test za američku strategiju. Za razliku od Afrina, koji je većinski kurdski grad, Mandžib je etnički raznolik i staviće SAD pod veliki pritisak, a to bi mogao biti poslednji čin u uklanjanju Amerike sa šahovske table. Koje su poslednje reči ruskog pilota oborenog u Siriji pogledajte OVDE.

Izvor: New Eastern Outlook, Novi Standard