Od najmoćnije žene u državi do života u egzilu - tako bi se ukratko mogao opisati životni i politički put Mire Marković, supruge nekadašnjeg predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića.
Za vašu porodicu se govorilo da je profitirala devedesetih, da ste zgrnuli milione, zlato, da ste imali tajne bankarske račune po svetu...
- Celog života smo živeli od naših plata. Kasnije i od prihoda od mojih knjiga i drugih tekstova. Ti vanredni prihodi su otišli na kuću u Požarevcu, popravku kuće u Tolstojevoj, koja je bila oštećena za vreme bombardovanja vojnih objekata u Topčideru, i sve ostalo na Hag. Najveći deo prve faze suđenja - tužbu - finansirala sam ja. Slobodan i ja nismo imali nikakve nelegalne prihode, niti smo vlasnici bilo kakvih vrednosti osim ovih koje sam navela. Ko misli da smo bili bogati i da sad ja od tog bogatstva živim - projektuje sebe. Verovatno bi na našem mestu to bili i ne mogu da veruju da to mi nismo bili. Ali, eto, nismo.
Živite samo od penzije, koju ste stekli kao profesor beogradskog Prirodno-matematičkog fakulteta?
- Da. I od izdavanja kuće u Tolstojevoj, jedno vreme dok smo je izdavali. Ponekad i od knjiga.
Zašto ste nedavno odlučili da prodate tu kuću na beogradskom Dedinju?
- Zato što je njeno održavanje skupo i besmisleno. I zato što imam velike finansijske obaveze oko kuće i dvorišta u kome je Slobodan sahranjen u Požarevcu. Sve su te obaveze pale na mene i jedva sam u stanju da ih nosim. Ali to s prodajom kuće, ta stvar još nije okončana.
Čime se danas bave vaša deca - Marija i Marko Milošević?
- Moja deca odavno nisu u onoj mladosti kada je njihova majka pisala o tome kako izgledaju, šta rade, kako žive. Ako smatraju da to treba da zna javnost u Srbiji, oglasiće se sama.
Kako vi živite u Moskvi?
- Decenijama sam bila uključena na maksimum i dugo mi je bilo potrebno da se isključim. Pa i nisam u tome sasvim uspela ni sada. Pišem. Otkad sam ovde, objavila sam osam knjiga i dve Slobodanove. Jednu - njegove govore „Prilog istoriji dvadesetog veka“ i drugu - njegove intervjue pod naslovom „Lavovska borba“. Bio je to ogroman posao. Sakupila sam i sredila materijal za tri knjige „Pisma za Slobu“ - to su pisma koja je dobijao iz celog sveta i iz naše zemlje tokom pet godina provedenih u zatvoru. Napisala sam predgovore za knjigu „Optužujem“, to su njegova uvodna izlaganja na sudu, i za knjigu „Tako ga znam“, to su prilozi koje su o njemu napisali mnogi ljudi iz zemlje i iz sveta. Dala sam i mnogo intervjua, objavljeno je i mnogo drugih mojih tekstova u zemlji i van nje. Pretvorila sam slobodno vreme u radno. Ali to radno vreme ima jednu retku prednost - pišem kad hoću i koliko hoću.
Čitam, imam mnogo, veoma mnogo knjiga. Osim dve, sve su nove, objavljene u ovom veku. Samo sam jednu kupila. Sve ostalo sam dobila na poklon. Slušam muziku, uglavnom rusku. Od nje me ništa ne boli. Našu slušam retko, samo ponekad. Dobila sam neke pesme i pokajala sam se. Bile su lepe i želela sam da ih izgubim. Nastojim da vodim razgovore koji su lepi. Izbegavam logoreične monologe, laičke prognoze, agresivne analize i banalne konvencionalnosti. Sad sve to mogu. Pre sam često na takve razgovore bila prinuđena iz pristojnosti koju sam sama sebi neopravdano nametnula. U toku dana imam mnogo telefonskih kontakata. S mojom Marijom razgovaram svakog dana i ti razgovori izgledaju kao da ih vodimo živeći pod istim krovom. Nas dve smo uvek bile zajedno, ali smo sada više zajedno nego što smo to bile pre. Gledam vesti, ujutru. Nikad nisu lepe i svakog se jutra pitam zašto ih gledam. Večernje ne gledam nikad. Nekad, ranije, uvek smo ih gledali zajedno, nas dvoje. A onda smo o njima razgovarali. To dok smo bili kod kuće. Pošto se ta slika više neće ponoviti, večernje vesti sam izbrisala iz svog dana. Iako sam Rak u horoskopu, nisam sklona vraćanju u prošlost, ni svoju ni istorijsku. Moje četiri knjige „Prognana i neizgubljena“ odnose se na sadašnjost. I na budućnost, naravno.
Pročitajte OVDE sve o šok tvrdnjama Milorada Ulemeka Legije.
Izvor: Kurir
